Ima u filmu "Mr Montenegro" Dušana Makavejeva ona scena u kojoj pred zoru u "Zanzi baru", gastarbajterskoj krčmi-Vavilonu u predgrađu Stokholma, brat bratu zbog varanja na kocki nabije nož u čelo. Opšta frka, sirene, hitna pomoć, iznose ranjenika, panika pred skorim dolaskom policije, a onda neko drekne - STOP!Jedna slika za uspomenu!

Svi stanu kao zaleđeni - emigranti, personal, pijanci, bolničari i u sredini, na počasnom mestu, ranjenik kome iz čela viri samo drška čakije. I poziraju. 

Iz nekog čudnog i nedokučivog razloga ova mi je scena prva asocijacija na velebnu incijativu našeg predsednika vlade o ustanovljavanju Dana zajedničkog žaljenja. I ne samo ta scena, nego i Pirke Honolulu, prase na ražnju, i tenkić sa falusom koji zuji salom, i stajling Bore Todorovića na stokholsmskom aerodromu.

Ne bih umeo tačno da opišem šta se to desilo u lavirintu moje podsvesti da se pojave ovakva čudesa, no pretpostavljam da je bar jedan od razloga nesposobnost da se shvati šta se zaista krije iza velike državničke inicijative koja to, jelda, nesumnjivo jeste.

Piše: Rodoljub Šabić
Facebook-ova čistka "lažnih imena" stigla je i do nas. Najveća društvena mreža na Internetu od skora i sve češće i od korisnika u Srbiji traži da potvrdi identitet dokumentom koji sadrži ime i fotografiju.
Facebook brani novu politiku "pravih imena" tvrdnjom da ona ima za cilj da odvrati zlonamernike, da zaštiti korektne korisnike jer će se znati ko je s kim u kontaktu. Ali...
Facebook je, zna se, odavno meta kritika i optužbi da "špijunira" svoje korisnike, odnosno da zloupotrebljava podatke koje mu oni povere, a nova politika "pravog

Kada neko kaže „zemlja", koja nam je prva asocijacija?

Planeta Zemlja, svakako.

Zemlja po kojoj hodamo.

Vatra, voda, vazduh, zemlja.

Usta puna zemlje.

Usta puna onog što raste iz zemlje.

Zemlja u koju zatrpavamo, i sakrivamo.

Neko se kljuka antidepresivima, neko čokoladom, alkoholom i drugim drogama, a neki sportskim uspesima nacionalnog ili kog već tima... Živimo u groznim vremenima, što i nije toliko strašno kad bi se na kraju tunela videlo makar neko svetlo, ali jok! Svetla nema.

Zato se ovom prilikom zahvaljujem svim sportistima koji deluju kao antidepresivi na naše stanovništvo, jer zamislite da ni to nemamo!? Ovako možemo da se radujemo nekoliko dana, da kačimo slike "jel sad znate gde je Srbija" po društvenim mrežama, da se osećamo moćno i važno. Naravno, kao i Sneško na slici delovanje antidepresiva se istopi i ostane nam surova realnost i tako sve do nove sportske pobede, jer druge izgleda nećemo ostvariti! 

*

Prvi utisak je – jara kakvu nikad pre nisam osetila. Zapahnula me je kao vreli oblak iz otvorene rerne. Kao da sam kroz vrata aviona kročila na usijanu plotnu, asfalt se ugiba ispod mojih sandala, a kroz đonove probija vrelina. Ni snažni udari vatra sa planina okrenutih prema moru ne pomažu protiv tog sveopšteg – nebo-zemljanog – usijanja.

 

 

Pogleda uprtog  negde između koša i odbrambenog igrača koji ga čeka u odbrambenom stavu, rašinerih ruku, dok u reketu sevaju laktovi u borbi za prostor, naizgled ležerno tapše loptom negde u visini desnog kuka. Najednom, zamahuje čitavim telom kao da će loptu baciti negde desno, preko tribina, dok mu pogled fiksira neku tačku negde dole, u visini nečijih patika, iskoračije levom nogom i celo telo okreće u pravcu bacanja, slika se zamrzava, svi zastaju i gledaju imaginarnu putanju lopte - negde desno, možda van terena. U tom zamrznutom trenutku sledi sasvim neočekivan pas o zemlju, negde levo, kroz sredinu reketa i šumu nogu. Lopta udara u pod i zamrznuti kadar kreće, ovaj put ubrzano. Niotkud, utrčava igrač, po levom boku, lopta mu sama ulazi u ruke, skače i …. i veša se o obruč uz ovacije čitave hale. 

Opet vesti o smrdljivim zgradama. Hoće kupci stanova da ih ruše sami jer je država odustala od svoje predhodne namere. Dakle, osveženja sećanja radi, ljudi kupili stanove još neizgrađene, verovali državi i instituciji koja je u ime iste stanove gradila i prodavala i ti isti uzeli su pare budućim stanarima i onda je na velika zvona obnarodovano da je poduhvat završen i stanovi su spremni za novi život i porodično obitavanje. Uselili se građani sa sve decom, dobili na svečan način ključeve od ulaznih vrata, bilo to na i tvu, u narečena ognjišta i onda im je zasmrdelo. Izvođač je upotrebio neki materijal koji se javlja lošim mirisom, posle je utvrđeno da je taj smrad štetan za ljude i od stanovanja u novim sobama nije bilo sreće. Izvođač je pogrešio, nabavio nepodobnu materiju a državna institucija nije svoju obavezu izvršila, nije kontrolisala što joj je bila obaveza, uoptrebljeni sastojak maltera i proizvod nije odgovarao standardima prodate robe koja je uredno plaćena i koja nije izvedena po ugovoru jer se smrad nije spominjao ni pod jednom tačkom niti mu je bila određena cena.

Ispričaću vam jednu kratku priču. Priča nema ime, preziva se Staletović i potpuno je istinita.

U novembru 2013, nakon uspešne rekonstrukcije, uselili smo se u novi dom na Zvezdari. Jeste da smo papire za gradnju čekali 14 meseci, ali smo tek po dobijanju svih potrebnih dokumenata – obavili posao. Kad sam od opštine Zvezdara dobio pravosnažnu upotrebnu dozvolu (kojom ti se verifikuje da si sve uradio po pravilima i platio svakojake dažbine) osećao sam se kao IKEA kad im onomad ministarka Mihajlović dodelila dozvolu.Znači, moćno.

Malo nakon useljenja

Piše: Rodoljub Šabić

Vlada Srbije će već u septembru, bar je tako najavljeno iz najrelevantnijih izvora, podneti Narodnoj skupštini predlog zakona o ispitivanju porekla imovine. Najava za mnoge zvuči dobro, vrlo dobro. I logično je da je tako. Ogromnoj većini građana već je bukvalno muka od kontroverznih biznismena, estradnih "zvezda", političara, "dama" nedefinisanih profesija, likova bez zaposlenja i zanimanja koji "vestima" o svojim vilama, jahtama, skupocenim automobilima i raskošnom životu, svakodnevno pune stranice tabloida, a da je pritom poreklo njihove  imovine

Милошу је било морално немогућно да се погоди с народним старешинама.

Prošle nedelje, grupa stručnjaka iz oblasti veštačke inteligencije i robotike pozvala je na zabranu ofanzivnih autonomnih oružja (engl. offensive autonomous weapons), tvrdeći da bi globalna trka u razvoju oružja baziranih na veštačkoj inteligenciji (engl. Artificial Intelligence) mogla dovesti do jeftinih robota koji se mogu anonimno angažovati da ubijaju hiljade ljudi. Međutim, drugi kažu da bi zabrana autonomnih oružja bila uzaludna, jer neće sprečiti postojanje takvih sistema i, štaviše, određena robotizovana oružja bi mogla zaista ostvariti bolje rezultate od naoružanih ljudi u borbi, što bi rezultiralo manjim brojem žrtava.