Izgorela mi licna. Previše istih i 'istih' mišljenja o temama. Možda je nekome važno i šta ja mislim. Možda i nije, pa ne mora da čita. Ja ću reći, kako god.

Evropa ćuti, Hrvatska slavi, Srbija tuguje ... Tri sramote.

Kako to da inače veoma osetljiva zapadna Evropa ne vidi šta je neobično u ubistvu oko 2.000 ljudi, mahom staraca, žena, dece .., i u prognavanju preko 200.000 ljudi sa teritorije na kojoj su živeli? Shodno logici dosadašnjeg ponašanja Evropljana, i držanja principa, ne mogu nikako reći da sam iznenađen. Ovo pitanje s početka pasusa je više radi toga što ono jednostavo mora da se pošalje u makar delić etra. Radi obaveze da se to kaže.

To što Hrvatska slavi, takođe nije nikakvo iznenađenje. Evropa dopustila. Neće baš da saučestvuje direktno, ali je dopustila. Kao što je Hrvatsku primila u EU iako nije rešeno pitanje gore pomenutih zločina i čak oko 200.000 proteranih ljudi. Samo ta činjenica je dovoljna da markira ceo odnos EU prema njima, nama... Čast Hrvatske brani jedna veoma hrabra manjina, kroz jasnu i slikovitu kritiku slavljenja Oluje i euforičnog tutnjanja tokom vojne parade.

A ovo, što Srbija tuguje ... To je možda i najbitnije u celoj priči. 

Ovo nije nešto što pristojni i civilizovani narodi mogu/trebaju da slave!
Dan žalosti može da bude samo odraz licemerja naše države što nije učinila gotovo ništa za intergaciju i povratak ili obeštećenje tih ljudi!Ukratko: Dan Oluje može da bude samo dan hrvatske i srpske sramote! 

Sve ostalo su besprizorne balkanske političke manipulacije...

Tužne, smorene face dežurnih oficira pred jednim oficirom i dvojicom podoficira  u rezervi koji su došli da se jave kao dobrovoljci tog petog avgusta govorile su o situaciji jednako rečito kao i ćutanje državnih medija u Srbiji. Gotovo je, rođaci.

Vratite se u kafanu, ishendlovaće Sloba ovo do kraja.

Malo smo se zezali.

Ovih dana Dragan Vasiljković, zvani kapetan Dragan isporučen je republici Hrvatskoj. Pre toga vraćeni su joj na pravdi Boga optuženi generali - Gotovina i Markač. Na Oluji nema senke. 

Prvo što sam naučio

sa četiri godine bilo je protegliti se po buđenju

trik koji sam video od Une,

našeg nemačkog vučjaka.

Usvojio sam i usavršio pokret i onda pokupio što šta drugo

ali je tegljenje ostala primarna stvar

Tako bih započinjao dan

Bilo je neke radosti u tome

Pružio sam noge van kreveta

Raširio ruke i počeo da se izvijam

računajući kako sam konačno odspavao punih osam sati

Onda sam počeo da urlam

i uplašio psa

oteravši ga iz spavaće

edit

Da je živ, Zoran Đinđić danas bi napunio 63 godine. Verovatno ne bi bio ni na kakvoj vlasti. Pitanje je da li bi se uopšte više i bavio politikom. Takođe, sasvim je izvesno da ga većina Srba ni danas ne bi preterano volela. Svakako bi upravo on bio označen kao glavni krivac što priključenjem Evropskoj uniji Srbija nije dobila onoliko koliko je očekivala. Nikad mu ne bi oprostili ni to što je srednjevekovnim konceptima i modelima države i nacije prvi s uspehom suprotstavio viziju modernog, emancipovanog, građanskog društva... Ne bi mu oprostili što je izolacionističkim mitovima i maniji vlastite veličine trajno suprotstavio principe lične odgovornosti. Građanska Srbija i danas bi mu zamerala preterane ustupke crkvi i uvođenje veronauke u škole (s druge strane, ta ista crkva, jednako bi negirala i minimizirala njegove zasluge za završetak Hrama Svetog Save)...

Pitanje „Pošto priroda?“ sam prvi put postavio 2009. i na njega odgovorio ovde. Ovih dana sam isto pitanje sebi iznova postavljao. Sve dok nisam, a da nisam ni pitao, saznao odgovor. Sad znam cenu. Cenu prirodne baštine svih građana ove države. I cenu za koju je vlada spremna da promeni zakone i stavi je na doboš.

.

"Vijenac", časopis za umjetnost, kulturu i znanost Matice hrvatske objavio je 23. jula opširan intervju autora Andrije Tunjića sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora Srbije. Mislim da izrečeno u intervjuu svakako zaslužuje da bude preneto u celosti i bez intervencija. Ako ne zbog drugog a ono kao sabrano i novonapisano Vjeruju onoga što se ovde kolokvijalno zove Drugom Srbijom. 

O Srbiji, Srbima, istoriji, ratovima devedesetih, Jugoslaviji, Titu, Kosovou, genocidu, Haškom tribunalu..

Jedino je naslov bloga moj a u pitanju je rečenica gospođe Biserko iz samog intervjua, za koju bih (rečlenicu) rekao da je srž izrečenog.

Evo i originalnog naslova i teksta:

 Bez istine nema pomirenja

Srbima je svaka nezavisna hrvatska država ustaška država / Za rušenje Jugoslavije, planiranje i pripremu rata najodgovornija je kulturna elita oko Dobrice Ćosića / Beogradski Pravni fakultet bio je jedan od stupova velikosrpskog projekta / Kada je admiral Branko Mamula bio na čelu JNA, počela je srbizacija vojske, razoružavanje teritorijalne obrane i prekrajanja vojnih oblasti / Memorandum i Peticija intelektualaca o Kosovu dva su ključna trenutka u homogenizaciji srpske elite / Badinterova komisija poništila je tvrdnje Srbije da pravo na samoodređenje imaju narodi, a ne republike / Cijela srpska historija jedna je velika laž / Srbi se ne žele identificirati s genocidom u Srebrenici kao najstrašnijim zločinom, to im je trauma kao i nestanak Jugoslavije / Beograd je organizirao iseljavanje Srba iz Hrvatske / SPC je uvijek bila prvo politička, pa tek onda vjerska institucija / Srbija ne živi samo u poricanju svojih zločina, nego i u stalnom izmišljanju teorija zavjere / Srbi iz BiH i Hrvatske trebali bi odgovornost i krivnju za zločine prebaciti na Srbiju

Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora Srbije, do raspada Jugoslavije i velikosrpske agresije u svrhu stvaranja Velike Srbije radila je u jugoslavenskom Ministarstvo inozemnih poslova. Danas se bavi istraživanjem uzroka raspada Jugoslavije, ljudskim pravima, srpskom političkom poviješću i stanjem srbijanskog društva. Bio je to povod ovom razgovoru. 

Narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost, stara norveška poslovica.

I onda me je ta, kako će se kasnije ispostaviti srednjoškolka, ponudila bombonom. Kao i svako ko je uživao u srećnom detinjstvu, volim bombone. No ako uzmem jednu, na tanjiriću će ostati samo još dve. U suštini me baš briga, ko pre bomboni, njegova bombona, ali ceremonija prilikom ovakvih slučajeva zahteva snebivljivost. Kažem:  'ajde, možda nađem neko dete usput. Imam

Viza

Bližilo se šest meseci mom pedalanju i boravku u Indoneziji. To je maksimalno vreme za ostanak u toj zemlji na osnovu inicijalne dvomesečne vize koja se može produžiti do četiri puta. Nakon toga, za one koji planiraju duži ostanak, jedina mogućnost je da pređu u neku susednu zemlju i izvade novu vizu. Za nosioce srpskog pasoša, izbor je sužen na Singapur i... upravo to 'i' sam pokušavala da pronađem iščitavajući vizna pravila za države na krajnjem jugu Jugoistočne Azije i u pacifičkom regionu. Gde nam to ne treba viza?

„Istočni Timor - ako se u zemlju uđe vazdušnim ili morskim putem, viza se dobija na aerodromu odnosno u luci", pročitala sam na jednom putničkom forumu. 'To mi treba!', uzviknula sam i otvorila mapu da vidim gde se ta država tačno nalazi. Nisam loša u geografiji ali pacifički pojas je ogroman, sa bezbrojnim ostrvima.

Koliko ovo dugo traje, ko sve u ovome ucestvuje, gde odlaze pare gradjana uplacene za  igru na srecu za koju garantuje drzava, koja ocigledno u toj igri vara i pljacka svoje gradjane i da li ce neko uopste da odgovara ?

 Sada bi svim ucesnicima trebalo da se isplati premija!