Polemika koja se danas u klupama Skupštine Srbije povela povodom Slučaja službenika Aleksandra Tijanića i njegovog odnosa prema ženama, i podsećanje poslanika LDP Slobodana Maraša da nije tačno da je Tijanić govorio loše o svim ženama tj. da postoji jedna o kojoj je govorio lepo: 

Gospodin Tijanić se više puta na veoma primitivan način izražavao o ženama. Ja ću pročitati jedan deo šta je rekao za žene, objavljeno je u 'Dnevnom telegrafu' 1998. godine: 'Žena treba da izgleda kao šarplaninac, s urođenom bundom, krupna, dresirana, s ogrlicom oko vrata i da laje samo kad joj neko tuđi priđe'. Ima jedna žena o kojoj je lepo govorio, to je Mirjana Marković. (S.Maraš)

baš kao i poziv Odbora za ravnopravnost polova Skupštine Srbije A.Tijaniću da podnese ostavku - kao ozbiljne i odgovorne građane trebala bi nas podstaći i na diskusiju o sistemu vrednosti koji vlada Srbijom današnjice, a  koji je dopustio mogućnost da ovaj čovek uopšte nađe na funkciji direktora RTS-a.  

Danas u 14 i 49 na prvom programu javnog servisa možete da gledate reprizu prvog dela, a večeras u 21 i 10 drugi deo emisije 48 sati svadba u kojoj ekipa produkcije Emotion daruje venčanje iz snova čoveku koji tuče svoju buduću suprugu.

O tome sve vreme u emisiji pričaju svi, njegovi i njeni roditelji, strina i tako dalje. Njena majka priča kako i nju ceo život tuče muž i kaže nešto u stilu: Pa nisam baš dobijala batine, ali padne po koji šamar. Posle svih ovih razgovora voditeljka i snimatelj idu sa mladom i mladoženjom, sa sve osmehom, da kupe burme, venčanicu, cipele... Posle toga neki ljudi su montirali ovu emisiju, ima osim voditeljke i snimatelja valjda i neki urednik, neki producent, lektor, titleri. I nigde nije zapelo, koncept emisije je u širokom luku prošao pored savesti svih ovih ljudi.

Da ne bude zabune, mene uopšte ne zanima šta proizvodi Emotion, ali me i te kako zanima kakve emisije otkupljuje javni servis, koji svakog dana podseća da je uputio tužbe protiv onih koji ne plaćaju pretplatu, kako bi zaštitio interes ?! onih koji plaćaju.

Poslednje dve nedelje, u "Hronikama" na stranicama štampe čitali smo o dva slučaja sa beogradskog asfalta. Jedna klasična sačekuša priredjena je zbog raspodele terena medju dilerima droge. Jedno manje uobičajeno ubisto desilo se kada je izmuženom vlasniku gradjevinske firme prekipelo i rešio je da hicima reguliše odnos sa zelenašima koji su mu bili za vratom i učinili život noćnom morom.

Ono što me u ovakvim situacijama posebno zaintrigira su čitulje u novinama. Nije da ih čitam kao penzioneri sa Kalemegdana koji svakog dana najpre provere da li su u njima, a zatim i ko se sve iz generacije preselio u Večna Lovišta, ali sa godinama sve češće pogledujem koga sve tamo nadjem.

Bio jednom jedan car koji se zvao Voja. U toga cara bila je kita kozja, pa je redom zvao čobane da mu je čuvaju; ali kako je koji išao, nije se natrag vraćao, jer kako bi koji završio sa kitočuvanijem, car Voja bi ga zapitao jel mu se kita dopala, a čoban bi odgovorio da ružniju u životu nije video; onda bi ga car Voja odmah sabljom posekao.

Tako dođe red na jednog čobana, al’ mu beše mrsko da ide kod cara Voje, te se učini bolestan, pa pošlje svog zamenika Rumenka. Kad ovaj iziđe pred cara, zapita ga car što nije glavni čoban došao, a on odgovori da je bolestan. Onda car Voja sede te mu Rumenko čuvaše kitu. Momak, čuvajući kitu, opazi da je to kozja kita, ali kad ga Voja zapita kako mu se sviđa, on odgovori da u životu lepšu kitu video nije, da je treba slikati, uramiti i držati na zidovima svih škola i državnih institucija u carevini. Svide se caru ovo laskanje te Rumenka primi u službu glavnog kitočuvara sa mogućnošću napredovanja u službi i dade mu dvanaest dukata. Kad Rumenko otide kući, zapita glavni čoban kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da ga je car primio u službu i pokaza mu dvanaest dukata što je od cara dobio, ali mu ne reče da je u cara video kozju kitu.

Svaki zaposleni u Srbiji, njih 2.000.000 bi trebalo da traže od svojih poslodavaca da o svom trošku (trošku zaposlenog) deo njihovih prihoda usmere u jedan od dobrovoljnih penzionih fondova po izboru zaposlenog. Svaki zaposleni. Zašto? Zato što im se to isplati. Evo i kako i koliko.

International Sputnik Day 2007
is a self-organized event by artists and scientists to commemorate the
launch of the first Satellite on October 4, 1957 by the Soviet Union.
The goal of International Sputnik Day is to create a series of small
events � some of them actually grew a bit bigger � to celebrate and

commemorate the historical event.

Participants from 19 cities form a diverse program of dinners, BBQs,
web
streams, film screenings and lectures. (Budapest, Cologne, Chatillon,
Dartington, Dortmund, Frankfurt am Main, Helsinki,

Ona me voli kao sto me niko nikada nije voleo, niti će me voleti.

Nekada je živela srećan, gotovo idiličan život, kao knjeginjica iz nekog ruskog romana. Dane je provodila u slatkoj dokolici, besposličareći na suncu, šetajući svojim spahilukom. Verovao sam velegrad nije za nju, mislio sam da joj je dolce far niente u prirodi važniji nego ja. A morao sam ići. I napustio sam je - teškog srca, ali za njeno dobro.

Prevario sam se. Stizale su vesti da dane bez mene provodi snuždena, da pati. Ni ja nisam od kamena. Iako je nikada neću voleti onako kako ona voli mene, srce mi se kidalo od pomisli na greh koji sam počinio. I vratih joj se da je povedem sa sobom. Ah, kako je samo srećna bila kada me je ugledala! Čitav dan se nije odvajala od mene. Strahovala je, zaljubljena ženska duša, da će ponovo biti napuštena.

Matyas Rakosi, trivije radi, rodom iz Ade, kolektivista staljinistickog usmerenja, madjarski postdrugoratovski diktator, dao je izmedju ostalog svoj doprinos i razvoju teorije politike utemeljujuci nadaleko cuvenu salama-taktiku politicke borbe. Cilj je Rakosijeve taktike poduciti staljiniste kako da pojedu salamu iz vise manjih zalogaja, umesto da se uguse pri pokusaju da je pojedu u jednom. Ova kulinarska alegorija odnosi se naravno na taktiku preuzimanja vlasti.

Nasi plemenski kolektivisti kao da su juce izasli sa seminara o salama taktici, te kao da im je glavni predavac bio licno

Eto mene, sedim u kancu, prvi dan na poslu, ponedeljak, pa još i početak poslednjeg kvartala iliti tromesečja ove godine. Još malo pa idem domu svome u koji sam se sveže uselio. Najbolje bi bilo da ovaj novi serijal postova otvorim jednom pesmicom. Ali pre toga da pojasnim kako je pesmica nastala. Elem pre jedno tri godine vozimo se mi kroz Bosnu na putu za Tuzlu. Šiki vozi, a Beli i ja pravimo internacionalne verzije domaćih patriotskih i lokalpatriotskih pesama.

Kako se to radi?

Evo ovako: uzmeš melodiju, npr. "Sa Ovčara i Kablara" i internacionalizuješ, pa dobiješ nešto ovako:

(ovaj blog posvećuem Jelici Greganović zbog metlice u hlebu, slučaja koji je opisala u blogu Nema leba bez seksa) 

I've been thinking a lot about citizenship recently both because of Serbia's political debate about new citizenship laws, and also because many B92 readers have emailed me letters (thank you!) often mentioning they themselves are citizens of multiple countries.   Many members of my extended family  including my Father, also have multiple citizenships.  I'm not qualified to comment on political debate, but I can extend three practical considerations:

#1. Useful papers vs heartfelt allegiance

I've noticed as people start collecting citizenships, the importance and meaning of

Dok se u Novom Sadu polako odbrojavaju dani do famoznog 7.oktobra možda je upravo sad trenutak da pokušamo da odgovorimo na pitanje otkud ponovo to ključanje paklenog kazana. Otkud to da mračnjaci (bilo ljudi bilo pojave, svejedno), koji bi po svemu već morali da budu u mišjim rupama, ponovo dižu glave, držeći nam pridike o: moralu, poštenju, patriotizmu, i tako to...

Takođe, nameće se pitanje i naše sopstvene odgovornosti za navedeno. Ne mislim, naravno, na nas ovde na blogu, već na narod koji, u svojoj izgubljenosti i sluđenosti više, čini se, nema volje ni energije da još jednom vlastitu sudbinu preuzme u sopstvene ruke. Istorijsko iskustvo, naravno, pokazuje da ovakvo ponašanje – bilo naroda bilo pojedinaca – nikada ne biva bez posledica.

Krivica i odgovornost za radikalizaciju stanja u zemlji, koja uvek odgovara smutljivcima i ekstremistima svih vrsta, svakako snosi klika na vlasti. I tu nema priče.

Mariopan:

…da je to turbo-pravoslavlje potpuno se slazem ,ali svako ima pravo da bira i model i nacin svoje vere. Evo ja sam Pravoslavne vere ,krstena u crkvi na Kosovu ,od tada usla u crkvu samo kao gost na vencanjima i krstenjima. Moze se reci da i nisam neki vernik jer nista i ne znam o tome . Ali kada sam videla karikaturu patrijarha Pavla na golom telu neke glumice zgadila sam se. Pritom nisam videla karikaturu Proroka Muhameda zbog koje je svet zabrujao i nisam videla glavu Pape na golom telu neke glumice. Ako hocete da se narugate osecanjima nekog celog naroda a da to ne bude sankcionisano nego dozvoljeno i cak pozeljno ,onda cete razjuriti te mlade ljude koji su zapravo jedina snaga koja moze ovde nesto da promeni. Nece to uraditi niko spolja,mora to da uradi neko odavde ,iz Srbije i to mladi.

JK: