Скорије сам имао ту несрећу да сам морао да купујем лекове у једној од земаља ЕУ. У питању је била терапија антибиотицима. Речено ми је да је лекове потребно пити 6 дана 2 пута дневно. Ујутру и увече после оброка. У апотеци сам добио паковање лека у коме је било 12 таблета.  Да поновим - 12 таблета. Колико год је то паковање било логично, морам признати да ме је навиклог на друге стандарде по мало и изненадило.

mada radimo na tome

Autor: Rodoljub Šabić

Gužva oko već famoznih „elektronskih" ili „evropskih" ili ... novih zdravstvenih knjižica još traje, ne smiruje se. Naprotiv, moglo bi se reći da nažalost postaje sve „zanimljivija".
Budući da sam i sam, u izvesnoj meri bio učesnik ove „gužve" logično je da sam sa odgovarajućom pažnjom pratio sve argumente i „argumente" koji su iznošeni.
Na neke od njih tipa - „tzv. nezavisne institucije" zapravo rade na „destabilizaciji države i društva" zaista ne mislim da se vredi osvrtati. Ali, pre neki dan se u jednim dnevnim novinama pojavio „analitički tekst" koji je na račun Zaštitnika građana izneo optužbe koje bi, bar na prvi pogled, mogle delovati logičnije i smislenije.

Holandija me na prvi pogled opcinila. U stvari, na drugi, jer sam dosla nocu, pa sam malo sta mogla tad da vidim, ali sam sutradan vec posla na turneju.

Posle svih problema koje sam imala oko kupovinem karte, bila sam mnogo zadovoljna sto sam letela Lufthansom a ne JA(D)T-om jer se kvalitet njihovih usluga kao ni ljubaznost ne moze ni meriti. Posle presedanja u Minhenu, sletela sam na svoju konacnu destinaciju Dizeldorf, gde su me cekali moji prijatelji, i jedreci autoputem za tili cas smo stigli u Holandiju tj. grad

Ponekad se jednostavno zapanjim kada shvatim koliko nismo svesni šta smo sve sposobni da uradimo. No more needless comments.

Gradske price...(deo I) 

U našim gradovima živi jedna posebna vrsta ljudi, koji ne kriju neospornu činjenicu da su rođeni baš u tom gradu, a ne negde drugde, a ne negde sa strane. To smatraju čistom plemićkom titulom.
Za njih su svi došljaci, čak i oni koji se ne osećaju tako, čak i oni koji se u taj grad doselili posle rata.
Takvi ljudi se namršte zapravo kada uđu u neki klub, kome inače ne pripadaju, tada nadmoćno jedni druge pitaju ko su. Uopšte, ti došljaci što tako ponosno sede pored njih.

In the next few days, we'll see the high point of the Danube flooding hit Serbia. We all hope that the flood defences and preparations hold. And in the next few weeks, I think we are also hopeful that summer really isn't far away. That will mean the tourism industry stepping up a gear.

I wrote last month about the impact of social media on diplomacy. One aspect I didn't mention was consular work, and here too, it's just as revolutionary.

Sve se kanim ovih dana da sednem i napišem nešto i sama, al' ko velim, glupo da prekidam ovu sagu u sred glave...

Stoga, evo nastavka.

Kao i uvek komentari, osvrti i sugestije dobrodošli.

I svi imate pozdrav od mog gosta koji polako počinje da vas upoznaje i prepoznaje. 

Erd se izvukao iz lifta na trinaestom nivou, plašeći se zamke na vratima kada bude iz njega izlazio. Polako se došunjao do pokretnog stepeništa i, pošto je preskočio senzore, peške se spustio niz njih. Dospevši na niži nivo, on čučnu u zaklon i u uključi detektor. Nivo je bio prazan. Mežutim, Džil nije ništa rizikovao. Sačekao je još neko vreme, ne bi li se Asa neoprezno pomakla, ako je negde u zasedi, i tako otkrila svoj položaj. Kako se dugo ništa nije dogodilo, on shvati da se ponaša više kukavički nego li oprezno, pa se diže i uputi ka sredini hola. Tu, pravo naspram vrata lifta, bio je ulaz u Zabranjene prostorije broda. Nešto mu je govorilo kako ona nije mogla da ode nigde durgde. Ako je mislila da će se on zbog toga uplašiti i odustati, ljuto se varala. Šta god može da uradi kilavi Evelonac, dva puta bolje može snažni Džil. Pričvrstio je tragač kretanja na poseban ispust svoje višenamenske puške. Tako je lako mogao da okreće cev u pravcu nečega što se kreće a da to upošte ne mora ni da vidi.