Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia) 

(Kratak osvrt na osnovna pitanja kojima se bavi teološka antropologija)  

Kako na najbolji način rezimirati ono što predstavlja predmet vekovnog naučnog diskursa, centar svih filosofskih čuđenja i bogoslovskih rasprava, osnovu metafizike, početak i kraj svih pitanja. Ko je ljudsko biće i kuda ono ide? “Istinu o čoveku ne možemo iscrpsti nekim znanjem o njemu, to samo možemo da doživimo na osnovu našeg razmišljanja i delovanja. Čovek je u principu, više od onoga što je kadar da zna o sebi.“[1] Uistinu, mera svega nije čovek, kako je to svojevremeno tvrdila  klasična antička misao[2], jer uzimajući u obzir  teološko – antropološku refleksiju i teologiju uopšte, njegova spoznaja može biti potpuna tek u perspektivi eshatona.

Sagledavajući poreklo ljudskog bića u odnosu na teološku antropologiju, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više od karike u lancu evolutivnog poretka prirode, razumne životinje, biološkog egzemplara, kako ga moderna nauka po svojoj redukcionističkoj inerciji definiše, jer takav čovek bi apriorno bio lišen svoga višestrukog značaja i ontoloških dubina. U njegovom životu koji nije slika natprirodnoga tvorca , nego prirodne tvari, nemoguće je otkriti večni Logos. [3]

Ne znam da li je rad stvorio čoveka kao što je to tvrdio gospodin Fridrih, prezimenom Engels ali meni rad pomaže da se izborim sa stanjem u kojem se vekovima nalazim a koje bi se samo nategnuto moglo nazvati depresijom, bolje je reći galopirajućim udarima na moje mentalno i fizičko zdravlje, kljukanim i tovljenim gomilama neugodnosti i loših stvari koje me svakodnevno sapliću i spopadaju, ne daju mi da dišem, dave me, stresiraju me... Davno još napisah, reagujući na savete kardiologa i šrinkova uživo i po novinama i TeVejima, da po svaku cenu treba izbegavati stres, dakle napisah da stres nije kiša pa moliću lepo, otvoriš amrel i gotova rabota! Živim u stresu kao u središtu uragana. 

ili nedostatak iste

don't let me down, let it be, get back, come together, oh! darling, yellow submarine, all you need is love, helter skelter, ob-la-di, ob-la-da, i'm so tired, help, strawberry fields forever, across the universe, with a little help from my friends, please please me, love me do, twist and shout, i wanna be your man, i want to hold your hand, octopus's garden,tell me why, lucy in the sky with diamonds, a hard day's night, ticket to ride, yesterday, drive my car, we can work it out, eleanor rigby...

Autor: Rodoljub Šabić

Državni organi su kod nas vrlo prisutni u medijima. To, razume se, nije nikakav problem, naprotiv, kad pažnju medija privlače svojim aktivnostima. Ali, svakako može da bude odnosno jeste problem kad tu pažnju privlače javnim novcem, kad za nju plaćaju.

Nedovoljno jasna, maglovita, ali ipak izvesna predstava o tome da za svoje prisustvo u medijima mnogi organi vlasti troše velike svote javnog novca, otvara bar nekoliko interesantnih pitanja. Ima li je i kakva je svrha oglašavanja državnih organa u medijima, na komercijalnoj osnovi? Šta su stvarni efekti te potrošnje? Koliko se zapravo novca troši?

Ja (mi, Feministicka 94) radimo to vec godinama jer freedom is just another word for nothing left to lose...

EJ

Last week it was reported by Associated Press reporter Veronika
Oleksyn that Austrian writer and 2004 Nobel prize winner Elfriede
Jelinek is currently posting on her website chapters (as she writes
them) of a new book entitled

Počinjemo polako da se uhodavamo. Svaki drugi dan otprilike beremo jagode a ostatak vremena radimo sve i svašta. Za berbu jagoda je potrebna posebna oprema. Sve nas je malo na početku zbunila komanda Marjoša :"Go there and pick up your sledge!" Pomislio sam kakav bre sledge pa neću ja da se sankam po jagodama. Ispostavilo se da je Marjoševo iskustvo na farmi pobedilo. Svaki gologuzan mora da uzme plastične sanke napravljene od jake plastike. Sanke izgledaju kao igračka za decu od nekoliko godina, kao mali sportski automobil bez točkova. Taj "automobilčić" od dodatne opreme ima zašrafljene

Piši im 
na nepoznate adrese
i uredno spaljuj pisma
ispred kafana 
u kojima ih konobari 
ne podnose
kod onih stolova 
sa rupama na stolnjaku
gde su im uz zadah
poginule lične karte

Ređaj opuške 
kao male 
sluđene vojnike
dok njihove šake 
pružaju prste ka nebu
a mi ih ignorišemo
sklanjajući pogled

zato što nismo došli tu zbog njih

ne trebaju nam

živi ili mrtvi

ne trebaju nam
tužne priče
problemi sa vodovodnim cevima
neotplaćene

Vratila sam se s mora, što za ponekoga ovde nije tajna. Istina, iz Dubrovačko-neretvanske županije umesto iz Istre, ali to će mi poneki od ponekih već oprostiti. :) 

... Zamalo da počnem stvarno da vam pišem o moru. A zarekla sam se da neću, ne zato što o moru sve znate, nego zato što je svakom svoje more, a moje more je stream-of-consciousness, o čemu, opet, nikako ne valja blogovati. 

Ne, ovi dani su za mene prelaz; povratak u svakodnevicu & back to the future, a to je uvek manje-više lom u glavi, naročito posle mora, bar u mom slučaju. Ključna reč je, dakle, povratak.

Lom u glavi = jurim za propuštenim informacijama i koristim svaki trenutak da vozim po gradu i okolini i puštam gromoglasnu muziku sugrađanima, sviđalo im se to ili ne :). Druga ključna reč je, dakle, gromoglasno.

Znam da ima onih koji neće verovati. Ako. Znam da nema nikoga sem mene ko bi raspetljao asocijativni niz, ali ni to nije bitno. Bitno je da se meni ne spava (tako je počelo večeras, setila sam se Tife, "meni se ne spava, ne budi blesava..."), da se vrte asocijacije, YouTube i - energija.

Ma, ne možete ni da zamislite šta sam poslednjih dana sve uz taj YouTube pevala! :) Da preskočimo rok, džez i bluz svih provenijencija, stigla sam večeras, časna reč, i do Marije Šerifović i Željka Joksimovića (ZNAM, nemojte!!!), a zatvorila krug gromoglasnom dalmatinskom klapom.

Da sam mogla biti na ovom koncertu klape Maslina, ja bi' pivala iz sveg glasa, ne bi pismi bilo kraja. :)

Srk...

Čitam jutros po drugi put u kratkom vremenskom razmaku, kako ću opet čekati Novu godinu... ali ovaj put ne u Blicu, već na plakatu koji je zalepljen ispred prodavnice...

Srk...

Naime...Mesna zajednica organizuje večeras doček Nove godine na našem centralnom trgu...program bogat, nema šta...a doći će

Nikad nisam razumela tekst pesme Jolene od Dolly Parton. Nisam ga razumela jer nikako nisam mogla da shvatim zašto bi bilo koja žena pričala sa tom drugom ženom koja flertuje besramno sa njenim čovekom. Čovek koji je u stalnoj vezi (ili u braku). Problem je on a ne ta druga žena. On, jer on dozvoljava da druge žene flertuju sa njim. Pričaj sa njim. Ako razume tvoj bol, shvatiće. Ako ne, niko ti ne može pomoći da sačuvaš tu vezu.

 Nisam volela ovu pesmu nikad, baš zvog teksta.

Evo ga tekst od Dolly Parton verzije (ona moli tu ženu da se mane njenog muškarca):