Kada se svojevremeno spremao miting na Ušću, bila sam gimnazijalka, u školi je tim povodom bila proglašena radna subota i učenici organizovano privodjeni da slušaju Miloševićev govor, onaj koji je najavio smrt mnogih od njih. Mene roditelji na Ušće nisu pustili, delom zbog toga što su od početka Miloševića smatrali opasnim čovekom željnim vlasti, ipak više zato što su smatrali da na političkom mitingu deci nije mesto. To me je koštalo velike i sistematične mržnje pojedinih profesora čuvene beogradske gimnazije sve do kraja mog obaveznog školovanja, ali me je i naučilo da nije tako strahovito teško ostati mirne savesti u manjini.
Kada sam 9. marta '91., krišom od roditelja, svojom voljom i sa sasvim jasnim političkim ciljem izašla na Trg Republike, ničega me nije bilo strah. Moj drug Brana je tog dana poginuo od policijskog metka ispaljenog u decu na ulici, kod Londona, na dvadeset metara od mene.
Obavestenje Supermoda:
Po sugestijama autorke Supermod je zakljucao blog. Diskusiju mozete nastaviti na Biljaninom novom blogu.
ОКВИР ЗА СЛИКУ
Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.
Ovako otprilike izgleda moj razgovor sa protivnicima ministra Saše Radulovića:
Ko meni može da garantuje da će kad poukida sva ta radna mesta u državnim preduzećima on uspeti i da otvori makar isto toliki broj mesta?
Pa niko. Nema garancije ni za šta na ovom svetu. Nema garancije da sutra neće biti invazije vanzemaljaca na planetu zemlju.
Krenucu od mehanizma nastanka masnih naslaga. Hrana koju unosimo je gorivo potrebno organizmu. Energetska vrednost unete hrane se meri kalorijama. Unete kalorije se trose za odrzavanje rada unutrasnjih organa i fizioloskih procesa u organizmu kao i za kretanje i sve druge fizicke aktivnosti. Neutrosene kalorije, se deponuju u organizmu kao rezervno gorivo u vidu sala. Dakle salo nastaje kada se unosi vise kalorija nego sto se potrosi. Iz toga se jednostavno zakljucuje da se topljenje sala moze ostvariti samo ako se trosi vise kalorija nego sto se unosi. Deluje jednostavno.
Kako promeniti odnos unetih i potrosenih kalorija? Postoje dva nacina. Smanjenjem unosa kalorija koje se drugacije naziva dijetom ili povecanjem potrosnje kalorija sto je moguce samo fizickom aktivnoscu.
"Već sa šesnaest godina počeo je samostalno da se izdržava, svirajući narodnjake u kafani, prodajući novine i radeći na gradilištima."
Ne znam zašto sam baš ovo stavio u prvu rečenicu ali nekako mislim da je bitno za bolje razumevanje priče o grupi ljudi, koja se (shvatićemo to ubrzo) ipak svodi na jednog „čupavca i kretena", njegovu volju, upornost, talenat, prilagodljivost pa i moć manipulacije.
„Kompleks Periferije koji je fanatično želeo da se dokopa Centra i da ima sve."- reći će poznati novinar.
Dok će ga Mirjana Bobić, nekih 25 godina kasnije, kroz loše prikriveni niz erotiziranih uzdaha zapakovanih u par tv epizoda natopljenih uglavno ljigavo - patetičnom tronutošću i ispunjenih, bez ikakvog dobrog opravdanja pionirski svečanom, te također patetičnom Snježanom B, opisati kao „ležerno obučenog njujorškog intelektualca."
Imamo sasvim prostu priču, dakle.
Mali problem za mene lično takođe predstavlja činjenica da nikad, za ove četiri godine koliko ovaj Blog postoji, nije ispričana. Nije se htelo, stizalo ili smelo, verovatno i zato što su fragmenti teme, pojavivši se tu i tamo, izazivali uglavnom nepodeljene antipatije komentatora. Uvažavajući te okolnosti i sasvim svestan moguće adrenalinizacije mnogih ljudi koji su mi dragi - preuzimam odgovornost za ovu nepopularnu temu i nikad duži tekst.
* Za izradu ovog bloga korišćeni su tekstovi ili delovi tekstova sa interneta, ili tv. Ponekad su to celokupne rečenice i pasusi, naročito kada se tiču hronologije događaja. Bitna napomena je da se tekst odnosi na period od 1969. do 1989. god. Takođe, korišćeno je i nešto malo misli i sećanja koje posedujem, ne sumnjam da će se raspoznati.
Žao mi je što moram da pišem o temi o kojoj niko ne voli da priča, ali motivisana sam mogućnošću da će posle ovog teksta barem vas nekoliko otići kod lekara i uraditi veoma jednostavan test od samo tri slova “PSA”. Zašto je važno, ako ste muškarac od 45 godina (mada neki stručnjaci preporučuju i od 40-te, pogotovo ako imate krvnog srodnika obolelog od ove bolesti), zašto je važno da odete na PSA testiranje još danas? Na kraju krajeva PSA test nije specifičan za rak. njegova vrednost može biti povišena i kod drugih oboljenja, na primer kod benignog uvećanja prostate ili kod prostatitisa (upale prostate). E sad dolazi “međutim”:
Kolega bloger kukusigameni je došao na sjajnu i hvale vrednu ideju da ova naša blogozajednica pokrene akciju pomoći Japanu. Ima reč:
Pozivamo sve blogere da u skladu sa svojim mogućnostima pomognu akciju pravljenja origami ždralova u Beogradu u znak solidarnosti sa narodom Japana.
Legenda o Ždralu
Tokom istorije, ptice su doživljavane kao životinje posebnih vrednosti i tovarene su značenjima često izvedenim iz legendi i priča koje su preživele tokom mnogih generacija. Ždral može biti ubedljivo najstarija ptica na Zemlji; postoji
"Brate kul je u Švici!", odgovara Juice, u okviru jednog od značajnijih projekata u pop-kulturi u poslednje vreme. To je, međutim, tema za neki drugi blog... Povod za ovaj su učestali rasistički ispadi. Videli smo da nije dug put od "optuživanja" za "ciganski i romski mentalitet" u Republičkoj skupštini do materijalizacije rasističke retorike u nameri ograđivanja žicom naselja za "socijalno ugrožene", među kojima su i Romi. Kada na to dodamo prebrojavanje
No sex, please!
How can you tell an asexual designed a street? The "Not enter" signs are at all intersections.
Da li slučajno poznajete nekoga ko je u svojim najboljim godinama (recimo od dvadesete do četrdeset i pete), ali kome do seksa nije stalo ni koliko do lanjskog snega? Ič.
Ili ste, možda, čuli da
Badnji je dan, badnje veče pred Božić.
Legende o Božićnim običajima, mitovi o razlozima sečenja badnjaka (hrast cer čije žućkasto, suvo lišće ostaje na granama i prelep je prizor kad je šuma pod snegom), njegovo unošenje u kuće ili paljenje, ritualno, priče su koje žive od davnih dana do danas.
O badnjaku se mogu naći razni podaci:
Badnjak kod Srba
Badnjak se seče pre izlaska sunca. Domaćin sa sinovima ili unucima (obavezno neko mlad) ide u šumu da seče badnjak. Skoro uvek je u pitanju mladi hrast ili cer (veoma retko, ako je takav predeo, jela ili bor). Bira se mlado i pravo stablo, veličine tolike da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Pre nego što ga poseče, domaćin mu se obraća "Dobro jutro badnjače i čestit ti Božić". On predstavlja živu osobu i domaćin mu se tako i obraća. U nekim krajevima domaćin prvo prinosi darove badnjaku, vino ili med, pa potom pristupa seči. Prvi udar sekirom je sa istoka. Badnjak treba iseći iz tri puta. Ponegde se treći udarac zadaje sa zapada da bi badnjak pao ka istoku i dočekuje se na rame. Negde se pak pušta da padne nepresečen u potpunosti. Tada se lomljenjem, uvrtanjem i sukanjem odvoji od korena a taj lomljeni deo se zove brada. Iver koji izleće od badnjaka ima posebno značenje. Ponegde pokušavaju da ga hvataju u vazduhu dok izleće. Iver se koristi u mnoge svrhe. Ponegde ga stavljaju među karlice "da bi kajmak bio debeo kao iver" ili među košnice da budu zaštićene od zla ili u vodu koju potom smatraju lekovitom.
Ne bih da dramatizujem, ali od kada su počeli nemiri u Libiji brinem za g. Čera. Oni koji su duže na blogu vrlo dobro znaju da g. Čer nije redov, kao izvesni Ryan. G. Čer je građevinac koji godinama gradi puteve na Malti, a od prošle godine u Libiji. Iako je godinama fizički na Malti, a sada u Libiji, g. Čer je uvek svim srcem sa svojom porodicom u Novom Sadu, a ponekad i sa nama na blogu pišući sa Malte i iz Libije setne i duhovite tekstove o svom rodnom Čereviću, malom mestu u Sremu.
Večeras sam gledao Utisak nedelje. Jedan od gostiju je bio i g. Teofil Pančić. Taj naočiti gospodin je ponovo, u svom stilu, osuo paljbu po forumima i blogovima. Ovoga puta ne samo po onima koji skriveni iza nika pišu, nego i po medijskim kućama koje to omogućavaju. Kućno vaspitanje mi ne dozvoljava da ponovim sve ono što je g. Teofil rekao. Ilustracije radi, biće dovoljno samo da navedem da je tu vrstu pisanja nazvao verbalnim prolivom.
Dok nisam ostala u drugom stanju, pojma nisam imala da rastući stomak ima da mi služi i kao poštarska torba. S obzirom na to koliko sam papira i uputa raznela po različitim zdravstvenim ustanovama, i redova se načekala da iste isporučim, sigurno sam zaradila bar jednu poštarsku platu.
Kao Matoru-Kenguricu-Prvorotku pre svega me uputiše na amniocentezu, koja ima
Danas u 18 časova počinje žreb za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Južnoj Africi 2010.
Učesnici su podeljeni u 4 šešira sa po 8 reprezentacija.
U prvom šeširu su nosioci grupa, dakle najjače reprezentacije + domaćin koji će biti nosilac* u A grupi:
Južna Afrika, Brazil, Španija, Italija, Nemačka, Argentina, Engleska, Holandija
U ostala tri šešira reprezentacije su podeljene prema geografskom principu.
Drugi šešir: Australija, Japan, Južna Koreja, Severna Koreja, Honduras, Meksiko, SAD i Novi Zeland
Treći šešir: Alžir, Kamerun, Obala Slonovače, Gana, Nigerija, Čile, Paragvaj i Urugvaj
Četvrti šešir: Danska, Francuska, Grčka, Portugal, Srbija, Slovačka, Slovenija i Švajcarska