Stajao je Milija Orlović na postolju iza vrata, koja su se zatvorila za njim, tri stepenika iznad popločanog poda garaže Talijana Antonelija, zatečen kao da ga čeka medalja koju nije zaslužio, u trci koja nije ni bila njegova. Koraknuo je pola koraka napred, pažljivo kao da se boji da ne probudi uspavanu zver; daske postolja su zaškripale, on se trgnuo i ispustio nož na pločice. Uplašio se samog sebe, zvuka koji je proizveo, svoje senke koju je svetlo bacalo pred njega i koja je dodirnula savršeno telo pred njim. Ustuknuo je i senka je spala na pločice poda. Čvrsto je stezao radio-stanicu koja mu je poverena. Na tim savršeno prepoznatljivim linijama, moglo se videti dosta napadale prašine ali i dalje su oduzimale dah. Kada je ponovo uspostavio normalno disanje i prestao da oseća srce u ustima, Milija je shvativši da niko ne ulazi za njim, sišao sa svog posmatračkog mesta, nekoliko stopa ispred, na nivo pri zemlji. Međutim haos u glavi, koji mu je maglio vid zakovitlan stotinama konjskih snaga i pretio da ga sravni sa zemljom, iščupa iz korena njegov razum i baci ga na sasvim drugo područje morala, nije mogao da prizemlji. Počeo je da preračunava koliko hiljada video rekordera je osvojio u igri ko prvi vidi njegovo je, koliko je to u Jamahinim brodskim motorima ili Golfovima dizelašima. Brzom brzinom je sračunao, a račun mu je oduvek bio jača strana od reči, da bi ostalo ne samo za obnovu dedine kuće, nego i za kupovinu celokupne imovine Anta Skola koja je stajala uz njegovu, a koju je Ante nudio bagatelno. 

Bio je to savršen, našao je dobru umanjenicu, ulov. Jedan ali vredan. 

Trebalo je samo naći ključ.

 

 

 

                                 

                                   PROGLAŠENJE ZAVISNOSTI

                                             

                                                        I

 

Ona će uskoro da odnese i poslednje svoje stvari tako da će se stvoriti uslovi za nas. Ali daj mi još danas, ništa se neće desiti prvi dan. Ono što ćemo da pokušamo biće veće od prostog zbira nas dvoje. I dok govorim gubim pojam o sebi, gledam kako bledim. Samo me sada nije strah. Ne plašim se da nestajem, samo menjam stanje. Kao ono naše polje, nikada ga nismo videli u jesen, kad uvene, ili u zimu kada promeni boju ali oboje znamo šta mu se desilo. Isto kao što smo bezbrižni šta će se desiti sledećeg proleća. Neke budućnosti su sasvim izvesne. Kad sagori košmar ostane pepeo. Kad sagori san u pepelu može da se prepozna i zlatna prašina.