Napisah naslov i hitno sam morala da izletim iz kuće da preuzmem neki paketić od brata. Hajde da iskoristim i psa  da prošetam.... E sad, dve stvari su bitne: ulica koja je raskopana do ivice zgrade - trotoari ne postoje i Malac terijerske krvi. Kad se to dvoje spoje, uvećano njegovom neobuzdanom radošću pred bregovima šljunka, zemlje, peska, dobijemo haos ili praznik, zavisi od ishoda.

I da, Malac jurca na povodniku od 4 metra i kako trči i svim mogućim pravcima (šteta što ne leti, bilo bi još zanimljivije) svaki čas mene uveže tim povodnikom. Umesto da ga prebacim iz

Tokom duge istorije prema Kosovo su se svi ponašali kao prema zemlji Hananskoj. Svedoci smo kako sada svi , ne samo Srbi nego i Albanci, sa velikim žarom govore  o svojoj svetoj zemlji, mada je vrlo diskutabilno koliko je tu mnogo više otetog, prokletog i ukletog nego svetog.Najnovija zbivanja oko Kosova ,po ko zna koji put, izazvala su euforiju “kosovarenja.”

Skoro svi političari, stranke, javne ličnosti, patriote po profesiji, mediji, a i građani opet se busaju u grudi junačke i patriotske “Kosova je Srbija” i  “ ne damo Kosovo”, a slična i još euforičnija situacija je kod Albanaca na Kosovu. Kod nas je u tome, pored SRS,  naročito glasna, jasna i gromoglasna jedna stranka, nekoliko NGO patriotske provinijencije i tzv. javnih ličnosti.. Oni nas uporno ubeđuju kao da se nalazimo u vremenu pre 1912.godine, da treba konačno valjano rešiti pitanje “svete srpske zemlje”, jer  niko, od Pašića, kralja Aleksandra, Tita, Rankovića, Miloševića, Đinđića i Tadića nije to znao ni hteo, pogotovo ovi današnji koji ne slušaju mudre glave iz jedne domaćinskie srpske stranke, koju neki skraćeno zovu DSS .

Toma hoće referendum, Voja kaže da je to neustavno.

Ovo je nastavak trola sa drugog bloga, gde sam malo preterao sa zloupotrebom domaćinovog strpljenja, pa sam rešio da otvorim poseban blog za ovu priču (a njemu - Nebojši Milenkoviću - se izvinjavam zbog "preotimanja teme").

Čitajući Lakofovu knjigu "Ne mislite na slona" i gledajući Haitovo TED predavanje o moralnim korenima liberala i konzervativaca počeo sam, svesno ili nesvesno, da klasifikujem ljude sa kojima imam kontakt, a posebno narod ovde na blogu, u kontekstu liberala / konzervativaca po "moralnim korenima", o kojima pričaju Lakof i Hait.

Gledajući meni još provokativnije Haitovo predavanje o potrebi većeg uključenja socijalnih psihologa sa konzervativnim uverenjima, pošto je trenutno ta oblast preko 99% popunjena liberalima, setio sam se blagotvornog prosvetiteljskog efekta koji je donosila Željka Buturović, dok je bila aktivnija na ovom blogu (npr. serija blogova sa recenzijama knjiga "prevedi me") i njenog poslednjeg bloga "zbijanje redova", o prestanku pisanja Slobodana Antonića u Politici, pre dve preduge godine.

Protesti i nasilje čije prizore gledamo na snimcima sa ulica brazilskih gradova potpuno su iznenađenje za sve (nas) koji su (smo) o Brazilu sliku sticali prateći vesti o privrednom bumu i na njemu zasnovanom rastu političkog uticaja na svetskoj pozornici.

I kao preslikana je situacija sa ulica Istanbula, grada u zemlji koja slične privredne i političke performanse postiže u svom regionu.

No šta je to što još povezuje ove događaje i što možda može imati globalni značaj, ili najavu novih trendova?

Nisam glasala na ovim izborima. Htela sam, nije da nisam. Htela sam da izadjem i ucestvujem u akciji belih listica. Htela sam da "kaznim" vlast sto u protekle cetiri godine nije zemljom rukovodila onoliko dobro koliko sam smatrala da treba i moze njome da rukovodi. Htela sam, kazem, ali na kraju nisam.

Sad mi, s jedne strane, drago, a s druge krivo. Kada vidim ovaj cirkus koji pravi ova kaobajagi opozicija, drago mi sto nisam kaznjavala vlast. A s druge strane, zbog iste kaobajagi opozicije koja pravi pomenuti cirkus, krivo mi sto nisam izasla i glasala za vlast.

Za mnogo toga mi je vlast u prethodne cetiri godine bila kriva, i mnogo me je vlast u prethodne cetiri godine razocarala. I lajala sam na vlast, nije da nisam. Sad, kad vidim ovaj cirkus koji pravi ova kaobajagi opozicija, prosto mi krivo. I vise mi vlast nije kriva ni za sta. Kriva mi opozicija. Sve sto vlast nije uradila kako treba, nije uradila zbog toga sto opozicija nije opozicija, vec samo jedna kaobajagi opozicija. Konacno, svaka vlast je samo onoliko dobra, koliko joj je dobra opozicija.

Nastavak EP sledi

Pregledajući udžbenik Sveta oko nas, dete mi se najviše oduševilo stranama 42 i 43, a na njima krave, ovce, konj, svinja, prasići, koza, magarac, koka, pilići, petao, ćurka, patka, pačići, guska i guščići.

Tuga me uhvatila.

Moje je detinjstvo obuhvatalo minimum dva meseca godišnje provedenih u selu, gde sam iste te životinje gledala kako se legu, rađaju, rastu i kolju. Čuj, gledala. Pomagala. On je selo jednom video, na dva dana, ali je bio suviše mali da bi se toga sećao. I sad se mislim, možda bi plan posete Legolendu sledeće godine trebalo da zamenim nekim paket-aranžmanom iz bogate ponude domaćeg seoskog turizma?

Oni koji se sećaju pre 20 i više godina čuvene rubrike "Odjeci i reagovanja", sada imaju priliku da prate njen drugi deo,  ali sada su «Večernje novosti» nosilac «projekta». ovde

 A vidimo i B92 se uključuje.

 Naime, krajem 80-ih godina prošlog veka je Politikina rubrika «Odjeci i reagovanja» bila medijska podrška jednom projektu «nacionalnog osvešćivanja» srpskog narod, nažalost ne sa težištem na ljubavi prema sopstvenom koliko na mržnji prema drugima. Tada su nam širili vidike kako su svi narodi na prostorima SFRJ neprijatelji Srba i kako su partizani i komunisti zajedno sa Vatikanom i Kominternom radili isključivo protiv Srba. Otkopavale jame po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i nosale mošti svetaca,mahalo se kostima i lobanja, objavljivale istinite, verovatne i neverovatne priče. Bio je to uvod i u tzv.patriotsko novinarstvo koje je postajalo sve više ratnohuškačko.

Rezultat je bio da su odjeci postali krici a reagovanja postupci bez rezonovanja.

Za razliku od ondašnjeg projekta i njegovih “Odjeka i reagovanja», koji nas je svađao sasvima ostalima, ovaj sadašnji , koji su pompezno pokrenuli Instituta za savremenu istoriju i "Novosti", namerno ili ne, raspiruje mržnju među Srbima.

I onda su to radili neki nedržavni i crkveni faktori uz prećutnu podršku državnih organa,

a i sada je slično. Država se drži po strani umesto da stane u centar i pomeri u stranu one koji  revizijom istorije i rehabilitacijama  prizivaju nove raskole, mržnju i sukobe.

Interesantno je kako država, preko državnog sekretara u ministarstvu pravde ipak reaguje

Odbojkaši Srbije su osvojili ZLATNU bronzanu medalju na SP u Italiji pobedivši domaćina.

Juče smo više nego nesrećno ostali bez finala koje smo zaslužili (ali i Kubanci su, to je sport) i koje bi bilo najlepši način da se od reprezentativnog dresa oprosti jedna od najvećih legendi ovog sporta - naš kapiten Nikola Grbić.

Ovo je na neki način i priča o njemu, jer je on nezamenjivi deo reprezentacije koja je već deceniju i po u samom svetskom vrhu.

A kako je sve počelo...

Dakleeee…priznajem. Opet sam pregazila svoju zakletvu datu samoj sebi “Nikada se više neću tako zarakijati”!!!! Zakletvu,  po pravilu, uvek izreknem dan posle dok ispijam hektolitre vode začinjene sa 2-3 Brufena u zavisnosti od jačine glavobolje. Stalno mi se vrti u glavi "što piješ kad ti škodi, ko će kući da te vodi?" Kako pomerim glavu tako mi se ceo svet zatalasa, pa onda zatvorim oči i talasanje prestane a glavu više ne pomeram bez preke potrebe. Nekako se polako, bez naglih i nepotrebnih pokreta, izvučem iz kreveta pa preko odeće koja je razbacana po podu se nekako odvučem do kupatila gde pred ogledalom ponovo otvorim oči ne bih li sagledala posedice predhodne noći.