Novi izveštaj Centra za Nauku u Javnom Interesu (Center for Science in the Public Interest) me naterao da napišem ovaj blog. Tema su veštačke boje u ishrani.

Već dugo se priča da su veštačke boje sumnjive za uporebu, da izazivaju alergijske reakcije, hiperaktivnost a neke su čak i kancerogene. Ovde u Americi proizvodjači hrane godišnje upotrebe 6818181.8 kg veštačkih boja. Izveštaj Centra za Nauku u Javnom Interesu (Center for Science in the Public Interest) ukazuje na činjenicu da tri veštačke boje koje se najviše

Početak vežbanja u teretani ume da bude neprijatno iskustvo za svakog vežbača. U početku nam se čini da su svi u teretani bolji krupniji od nas a to u principu nije tačno. Veliki deo vežbača su takodje početnici koji se samo vešto kamufliraju medju iskusnijim vežbačima, koristeći masku "znam šta radim".

Kao u životu tako u teretani je mnogo bitno da znaš šta znaš ali je takodje bitno da znaš šta neznaš. Kao početnik u teretani ne treba podleći atmosferi

Kao što naslov kaže...

1. Moguća istraga SE o novom gripu

2. Vakcinacija ne teče po planu

3. Preispitaće se potrebe za vakcinama

4. Isporučeno

Gledam ovaj video i osećam se kao Hičkokova plavuša, kojoj je posebno posvetio ovaj "savet". Samo meni. U nedostatku dobrih savetnika u mom životu, ja savete sve češće tražim od pokojnika. Svi ti "savršeni tipovi" su mrtvi. I još uvek su sasvim korisni. Za razliku od većine živih. Ne bih ja ušla u ovu svoju ispovest, ali Hič mi se toliko lično obratio, da nemam izbora. 

Lažu  da nije zdravo spavati u sobi u kojoj stoje knjige. Kao skupljaju prašinu, pa to utiče na naše udišuće-izdišuće sisteme i ostale cevke. Lažu. Ja ne spavam u sobi u kojoj stoje knjige. Ja spavam u sobi u kojoj žive knjige, a ja im dođem kao višak u formi moljca. Sticajem emotivno prostornih okolnosti, u toj sobi spava i Žmu, a svoje mesto uspeva da izbori i kućna fauna. Knjige stoje svuda, ali najmanje na polici na kojoj za sve njih odavno mesta nema, zbog čega jedna drugu pridržavaju, podmeću se i odguruju od ruba daske, sa strahom vireći odozgo. Većinski ostatak njihovog roda je svuda, po prozorskoj polici, na pisaćem stolu, baškari se po komodi, krije pod krevetom, ali i trudi da zauzme njegovu funkcionalnu površinu.

Dajem dve kratke priče na temu odnosa čoveka  prema domaćim životinjama, odnosno kućnim ljubimcima (pets).

Prvu je napisao Maksim Gorki (Максим Горкий), nakon susreta sa pesnikom Sergejem Jesenjinom (Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин).

Miki: Dobro, dobro... Kad da idemo u Srbiju? Svi kazu da su ribe tamo najbolje. Srbija, Hrvatska, Madjarska, ... Vidi ovu malu Marusku. Ona je odatle. Jel ima zena neku sestru i li drugaricu?

Strongman: Ima kolko hoces. Ribe ima da otkinu na tebe. Ti nisi svestan, ti si u evropi popularniji nego ovde. Veruj mi. Tamo je jos uvek hit ono kada si karao Kare Otis u Orhideji.

Miki: Ne seri. Pa to bilo odavno.

Strongman: Pa mi malo kasnimo sa hitovima. Ima dosta ljudi koji te obozavaju...

Miki:I demo, idemo...

Strongman: Oces da napravim da nam neko ministarstvo plati da idemo na neki filmski festival u Srbiji?

Miki: Mislis hotel i pice?

Strongman: Ne! Samo hotel i avion? Znas Srbija je mala zemlja a ti i alkohol...

Miki: Pa to. Moze. Ja volim evropu. Hocu. Za tri nedelje dolazi neki Danac, reziser. Snima se film o korumpiranim undercover pandurima. Svi tetovirani, piju, drogiraju, idu u teretanu, koriste steroide... Mnogo ludo. Ima da se uklopis. Razgovaracu sa njim. Recicu mu hocu Strongmana u filmu.

Strongman: Pa ja nisam tetoviran... Ono ostalo moze da prodje.

Miki: Ozbiljno cu da te upoznam sa njim. Oni uvek traze super velike likove za film. Sve sto je do mene cu da uradim. Ali od njega zavisi. Ako sve bude uredu ima da uzmes par konja. Pa ide drugi film, pa treci,.

..

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila.

Sombor, Pazova, Novi Sad. Paljevine, rafali, ručne bombe. 

Ovo nije bruka. Ovo je društveni kancer. Ovo nije jurnjava za zastavom, niti ljutnja zbog političkog incidenta; ovo je "Ubij, zakolji" koje su u svojim reagovanjima i saopštenjima preskočili i predsednik Vlade, i ministri unutrašnjih i spoljnih poslova.

Ovo je demarš fašistima i dijabolama koji nije napisan i uručen. Onako iskreno - jebe mi se i za drona, i za zastavu, i za fudbal. Da li će utakmica biti ponovo igrana, da li će biti 3:0 ili 100:0, da li će se loptati samo deca na poljani.

Ali ovo - da, ovo jeste fašizam, gospodo, u svom najčistijem obliku. U ovom prvom talasu, na sreću, bez žrtava. Od vas, gospodo ministri i nas komšija, prijatelja, sugrađana, rusofila i anglofila, evroskeptika i evrofanatika - zavisi hoće li to tako i noćas ostati.  

 Ako se ovo ne zaustavi sad i odmah  - Srbija će biti žrtva.  

               Sedimo tako preksinoć moj R. i ja i tek uzgred osluškujemo vesti koje se smenjuju na TV-u. Spikerka najavljuje skup podrške narodu Japana na Trgu republike i u sklopu istog, podelu hiljadu i jedne sadnice trešnje.
               Zgledamo se na trenutak...
               Pitanje postavim ja:
               - Neće valjda?

Rekoše jednom  prilikom u Simpsonovima: Zbog ovoga će rulja izaći na loš glas.

Siguran sam da ce neko da napravi post o Dilanovoj Nobelovoj nagradi mnogo bolje od mene.

Ovo je samo mala lična beleška o čoveku koji mi je obeležio ne samo mladost, nego ceo život.

11.06.1991 sam bio prvi i jedini put na koncertu Bob Dilana, čoveka koga sam u mladosti idelizovao više nego bilo koga drugog.

Stadion Galenike nije bilo mesto na kojem sam očekivao da prvi put sretnem Boba. Ali daj sta daš.
Mislim

Ана је већ помињала Ниједан од понуђених одговора (НОПО), нашу ’штовану политичку странку (кобајаги влашке националне мањине) и ја, имајући на уму Анине хвалоспеве, нећу подробно представљати једну од најмлађих странака у Србији, него ћу сувопарно нанизати четири

   Povod za ovaj tekst je vest iz „Blica“ i Queeria blog „Pretukli i zapalili mladića zato što ne posti“

  Razlog da se oglasim je taj što neki ljudi jednostavno ne veruju da na ulici možeš da dobiješ batine za ništa.

  Meni lično se desilo u Beogradu da budem napadnut samo zbog načina na koji sam pogledao Budalu koja je šla ulicom i mahala rukama kao vetrenjača. Pogled je trajao par sekundi i zaboravio sam na prizor istog momenta kad sam okrenuo glavu. Odjednom me neko zgrabio za majicu i uneo mi pesnicu u lice

 Gost autor: Nurudin