Današnji «Danas» ima tekst koji predstavlja odjek na moj «Neka razgovaraju Tadić i Pacoli» (http://blog.b92.net/text/20626/Neka-razgovaraju-Tadic-i-Pacoli/) Citiraću ga sa sve reagovanjima koja se u njemu pojavljuju, pa ću i ja (malo) reagovati na njih. Tekstovi koje prenosim su italik, moji komentari su pisani normalnim fontom.

Kome treba „Dubai“ na Ibru

(Autor: J.Tasić)

Beograd - Da li je i zbog čega srpska javnost trebalo da više pažnje obrati na nedavno oživljavanje nekoliko godina stare ideje potpredsednika

Predlažem redakciji da u novom dizajnu bloga b92 isključi opciju:

"Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst!"

Već je počela bogata sportska nedelja,
nadajmo se da će sledeća biti još bolja.

Počelo je 13. svetsko prvenstvo u atletici.

MIslio sam još za vikend da okačim neki blogčić, ali...

a pošto niccolo doccni sa teniskim blogom (US Open počeo pre par sati),
ljubitelji tenisa su dobrodošli.

Glupost se ovaplotila u još jednoj besmislenoj ideji.

 - tekst posvećen različitim perspektivama koje (ako želimo) može da nam da 9.Maj, tekst podsećanja na prošlogodišnju atmosferu DANA EVROPE i malo o predrasudama, zabludama i tlapnjama kad su evropske integracije u pitanju i sasvim malo i najmanje o pojmarošima koji se, ponosni na sopstveno neznanje, ponekad bave Evropom -

- tekst je i pokušaj dokaza da u Srbiji ne postoje ni politički ni institucionalni ni idejni ni strateški protivnici evropskih integracija, dočim onih koji sami sebe takvima smatraju - ima na pretek, oni govore o razlozima svog protivljenja Evropi, ali oni ne rade ništa (niti mogu raditi) što bi protivljenje ikada realizovalo, ali je dobra vest da svi ti "kobajagi" euro-skeptici, euro-demagozi, euro-anti-globalisti, euro-pojmaroši i ini mogu sasvim lako pridružiti svakom dijalogu o Evropi i njenom Danu, samo ako malo "uzmu knjige u šake", jer već odavno ne postoji nikakav razlog da njihovo sopstveno neznanje o bilo čemu bude "omen" atmosfere u Srbiji - 

- i malo ponovo o nedostatku "kulture samopoštovanja" koju skoro pa i ne treba - dokazivati, od nedostatka putokaza na putevima do mesta na koje smo (kao) ponosni, preko neznanja o procenama šta, koliko i gde, koliko sporo i s kolikim greškama se menja po pravilima evropskih integracija, sve do bacanja đubreta gde god to stignemo, sve "busajući se u grudi" patriotske i slobodarske, a ne uviđajući da je svaki nemar prema okolini sopstvene lokalne zajednice neporeciv dokaz prezira prema svojoj zemlji i prema sebi samom - 

Danas sam gledajuci jedan zanimljiv intervju ponovo poceo da razmisljam o necemu sto me lagano kopka vec duze vreme. Da li postoji nekakva logika u tome da su veliki broj "uspesnih" ljudi u Srbiji deca vojnih lica (mahom visih po cinu)? Govorim o relativno starijoj generaciji ciji su ocevi uglavnom bili prvoborci ili udbovci. Taj spisak je toliko sirok da bi mi bilo tesko da nabrajam ali recimo od Milana Mladenovica pa sve do Arkana. Da li tajna lezi u tome da su pukovnici i generali predstavljali visu klasu cija su deca imala tu "odskocnu dasku" ma cime se bavili? Bregovic, Dzoni Stulic, Kosarkas Kapicic, Zdravko Colic (ako se ne varam) zatim Kusturica (isto nekakva bezbednosna agencija) ... Talenat je neosporan ali kako to da se uvek poklopi sa cinjenicom da je tata bio pripadnik JNA ili MUP-a?

 Svi mi smo, skoro svakodnevno, izloženi (ili učestvujemo u) ljudskom razgovoru. Nekada to može da bude kratka izmena reči s ljudima koje ne poznajemo (prodavcima u radnji, na primer, ili saputnicima u javnom saobraćaju), a nekada se namerno sastanemo s prijateljima da se ‘'lepo ispričamo''. Nekada prisustvujemo razgovoru drugih ljudi, ili u njima učestvujemo, a nekada samo čujemo odlomke razgovora na ulici. Moj omiljeni sajt o ovome se zove

Nulla rosa est (Ništa nije ruža)

Nekada davno lepo se govorilo: „Čovek je mera svega" (Ο άνθρωπος είναι το μέτρο όλων των πραγμάτων). Pritom se pod čovekom podrazumevalo "ljudsko biće", a ne isključivo muškarac. Na osnovu praćenja nekih najnovijih medija, ovih dana bi se, izgleda, moglo reći da je „žena mera - muškarca".

Znam, znam da je uvek nezahvalno govoriti o muško-ženskim odnosima u širem društvu, jer što god da kažemo uvek postoji mogućnost da budemo krivo shvaćeni. Naime, u pitanju

Za izbore crnogorske smo ima veoma kvalitetan blog, sa zanimljivom razmenom argumenata u dosta komentara. Zato ćemo se danas, a i, siguran sam, narednih dana, baviti američkim izborima.

Ovo će biti kratko i nadam se jasno.

Danas je počela Nedelja ponosa. Informacije o tome mahom šeruju moji strejt prijatelji na Fejsu, dok gej drugari sve to sa strane posmatraju nezainteresovano. Neki s vremena na vreme pljunu organizatore, ali čak ni za to više nema energije. Nas se gej parada apsolutno ne tiče, jer ona odavno nije naša. Ona je kidnapovana!

A čija je gej parada?

To je parada međunarodne zajednice koja pritiska Srbiju, nevladinih aktivista za ljudska prava kojom pokazuju univerzalne vrednosti, države Srbije kojom šalje signale Evropskoj uniji, Palme da i on kaže nešto pametno, Dveri da pokažu da su živi i mrdajući, navijača da pokažu umeće u pravljenju transparenata i slogana koji se rimuju, prodavaca auto lakova za sve te divne grafite protiv parade... i sve to rade preko naših legebete leđa!

На (најмање) једном од претходних блогова било је након смрти Патријарха и током његове сахране баш онако, разуздано – од веселости, преко неукусних алузија, мешања личних политичких озлојеђености, до „разматрања“ питања новог Патријарха у светлу сигурног бизниса цркве, па и до свођења религије на ниво уличарског слободарства

Njegova ekselencija ambasador Konuzin izvoleo je u dve recenice sumirati ne samo trenutni odnos Rusije prema Srbiji, nego vrlo verovatno odnos ove supersile prema Srbiji od XIX veka, na ovamo. A i nekih drugih. Velike Britanije najverovatnije. 

Sta je rekla Njegova ekselencija nimalo ekselentnim tonom ?

"Does Serbia have any interest in global security or not? Its just a minor country with no global interest! Do you pretend to be a subject of international relations or only an object?"

U današnje vreme gledamo mnogo neinventivnih reklama. I glupih. Pa i ponižavajućih. Učimo sebe da ne reagujemo, jer svi verujemo da odluke ne donosimo na osnovu njih. Manje više, lično se na sličan način ponašam, odbijem im na glupost i olako potrošen novac za oglašavanje. Osim... osim ako su u pitanju deca. Poslednja u nizu kampanja koje su mi „naišle na živac" je kampanja Erste banke za stambene kredite, čiji je teaser na bilbordu , izazvao

  .....e, chekajte me samo da zapalim,...mmmm,.....phuuuuu,...sad moze!

Evo , priznajem-kriva sam za sve pare!(Koje bolje da ne sabiram- da se ne bi oduzela!)

Kriva i porochna!

Pa ne moze sad bash bez greshke ni da funkcionishesh, zar ne?! Ono ljudski je!

A volim! Za ljubav se moze i poneshto oprostiti!

A shto je najgore, kada su svi pochinjali,  u gimanziji, meni skroz bilo truba. Prvo, nije me fakat privlachilo,