Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15/28 1914. godine 

Kada mi je bilo 22 odselila sam se za Englesku. Sama. U to vreme nisam tome pridavala neku veliku vaznost. Sada kad razmisljam o tom vremenu poprilicno sam ponosna na “muda” koja sam imala u tim ranim godinama.

Mogu se poprilicno gadno napiti ako je u situaciju umesana tekila. Dzin i ja takoder nismo veliki prijatelji. Jednom sam prosula punu casu devojci u lice i pokvarila nekoliko okupljanja pod njihovim uticajem.

Poznajem nekoliko ljudi koji su odrasli s konjima, bili u njihovom okruzenju cak i pre no sto su mogli da hodaju. Osecam u isto vreme

U javnim debatama i razgovorima u Srbiji često se ističe i potencira nedostatak argumenata. Takve rasprave se prenose na celo društvo, pa su, bilo u Skupštini ili u kafani argumenti koji se potežu uglavnom vezani za fizičke karakteristike 'protivnika'. Još nisam ovim rečima čuo ali to zvuči ovako: „Ne verujem vam, imate kriv nos a uši vam nisu male". U Kafani , jednoj od glavih institucija društva,  čuo sam sledeću rečenicu u političkoj raspravi „šta me briga šta govori, pogledaj ga, debela svinja". Ukoliko se to kombinuje sa tračevima i poluistinama dobijamo društvo nesposobno da razgovara o bilo čemu. Kriv nos onom debelom što ima unjkav glas.

Ubeđen sam i uveren da se niko ne može roditi kao gad! Roditeljsko i školsko vaspitanje mogu delovati na ispravan način samo neko vreme. Kada mlado biće postane svesno ili delimično svesno sveta oko sebe, reaguje na najmanje dva načina: Izabere put dobrote, poštenja, moralnosti, empatije... ili postane gad ili gnjida, kako vam draže. Taj i takav izbor je stvar svakog individuma, njegovog mentalnog sklopa, karaktera... U početku, budući gad, otima svojim drugaricama i drugovima, prvo fizičke stvari a zatim vrlo brzo prelazi na otimanje i svojatanje njihovih zamisli, ideja,

Gost autor: Mica

S veže

A mputirana

R uka

S atrijanija

Ko prati moje blogove zna da ja preferiram domaću muzičku scenu.

Odavno se nije, po mom mišljenju , pojavio takav fenomen kao što su ovi momci.

sa sećanjima.

I te njene suze.

Kao da.......

Sedela je kraj prozora. Mislim da nije videla kako joj mašem. Držala je u ruci te svoje suze..... i gledala u pravcu onoga što je želela.

U bombonjeri na stolu četiri kolača sa jabukama i mrvice od keksa sa slikom kuće. Nešto je sviralo. Zaboravio sam. I tragovi sunca na zidu nasuprot vrata.

Sećam se kako sam pomislio: Glupo je što ću se jednog dana, od svega što sam želeo, sećati senki. 

Ova poznata pesma u milion varijacija je o ženi iz Gvantanama - grada na Kubi.

Trenutno kod nas u fokusu nije baš žena iz Gvantanama, ali jesu neke druge udavače.
Jedno od pitanja je šta nam donose u miraz.

U jednom malom selu u opštini Knić, živeli su Tomanija i njen suprug Vojče. U opštinu Knić doselili su se jer ih je ime jako podsećalo na Knin, za koji su emotivno vezani i o kome i dan danas sanjaju.

Upoznali su se 1995. godine u zatvoru Gnjilanu gde su bili na izdržavanju tromesečne zatvorske kazne zbog prostitucije. Bila je to ljubav na prvi pogled, kao što obično biva u tradicionalnim srpskim ljubavnim pričama. Ljubav se rodila istog trena kada su se videli u zatvorskom dvorištu, i odmah doneli odluku da će se venčati čim se nađu na slobodi. Tako je bilo.

Nakon što su bračno putovanje proveli u Karlovcu, Karlobagu, Ogulinu i Virovitici, doselili su se u selo Žunje u opštini Knić i počeli da se bave seoskim turizmom, specijalizovani za prevođenje žednih preko vode i prodaju magle.

Tomanija je svake godine rađala po jedno dete. Non stop je bila u drugom stanju, sve dok joj čoveka ne oteraše u zatvor. Svaki put kad bi videli Tomaniju, imala bi stomak do zuba i cigaretu u ustima. Nije gasila. Pričalo se po selu da voli i da popije koju domaću rakiju šećerušu. Nije ni čudo zašto je rodila onakvu decu; sinove Acu i Dragana i ćerke Natašu, Lidiju i Vjericu. Rađala bi ona još, ali Vojče zaglavi robiju.

To je kao kad gledam s terase, vidi se u pijaca u daljini, nesretno zabodena medju zgradama i lišena svake poetičnosti. Nikad ne bih poželeo da je naslikam. Ne zbog tamnosivih nadstrešnica tezgi čiju zardjalost odavde jasno mogu da zamislim, već zbog one ljudske vreve koja se sa ove visine vidi kao neurotično mrdanje neodredjene žive materije. Taj alien pokret nije pulsiranje, više je niz trzaja nepravilnog ritma. Izaziva blagu jezu. Ako je kojim slučajem sunčan zimski dan, broj ljudi je mnogo veći. Dok hodam, izbegavajući, zastajkujući, propuštajući,