Mariopan:

…da je to turbo-pravoslavlje potpuno se slazem ,ali svako ima pravo da bira i model i nacin svoje vere. Evo ja sam Pravoslavne vere ,krstena u crkvi na Kosovu ,od tada usla u crkvu samo kao gost na vencanjima i krstenjima. Moze se reci da i nisam neki vernik jer nista i ne znam o tome . Ali kada sam videla karikaturu patrijarha Pavla na golom telu neke glumice zgadila sam se. Pritom nisam videla karikaturu Proroka Muhameda zbog koje je svet zabrujao i nisam videla glavu Pape na golom telu neke glumice. Ako hocete da se narugate osecanjima nekog celog naroda a da to ne bude sankcionisano nego dozvoljeno i cak pozeljno ,onda cete razjuriti te mlade ljude koji su zapravo jedina snaga koja moze ovde nesto da promeni. Nece to uraditi niko spolja,mora to da uradi neko odavde ,iz Srbije i to mladi.

JK:

Otkako Srbija više nema fudbal, pozicija selektora reprezentacije skinuta je sa trona natežih poslova. Sada je to, bez sumnje, posao predsednika Vlade. To ne znači da nema drugih izuzetno teških i odgovornih zanimanja, ali razlika između premijerskog i posla vaskularnog hirurga u tome je što hirurg ne radi u okruženju u kome svaka budala misli da bi njegov posao radila bolje.

Zamislite ovakvu situaciju: godina je 2050. Neki astronom, na primer u Americi, iznenada objavi otkriće da ka zemlji leti ogroman asteroid koji će, prema njegovim proračunima, kroz 10 godina tresnuti na našu planetu i izazvati pomor većeg dela živih bića, uključujući nas.

U prvom trenutku, niko mu ne veruje, ali postepeno, njegove kolege širom sveta počnu i sami da posmatraju i izračunavaju putanju asteroida i dolaze do istog zaključka. Ali ubrzo se javljaju drugi, koji objavljuju proračune prema kojima će

Sa kapricima se u Bosni može ići u nedogled ali niko iz toga nije izašao srećan. Biće zanimljivo videti lica posle sutrašnjeg referenduma o Danu RS.

A sva zbivanja oko tog referenduma, kao i mnogo puta pre, pokazala su se kao bizarna i tragikomična.

Pre dva dana predsednik Srpske Milorad Dodik sastao se u Moskvi sa ruskim kolegom Vladimorom Putinom. U razgovoru je, prema Dodikovim rečima, “dokazano prijateljstvo

„Najveći neprijatelj znanja nije neznanje, već iluzija o znanju." Stiven Hoking

Već evo dva dana po komentarima u žutoj štampi i delu internet zajednice možemo videti kako se nižu salve... hm., da li je „gluposti" preteška reč?... oko testova opšte informisanosti koji su zadavani na prijemnom ispitu za neke studijske programe Filozofskog fakulteta ( npr. vest ). Slušajući sve to, pitao sam se koja će biti sledeća senzacionalna vest koju će se pojaviti po ovim medijima. Na primer, da li će možda sledeće lekare uzeti na zub, pa onda objaviti naslov „LEKARI NA KLINIKAMA UBADAJU LJUDE IGLAMA", a onda za tim uslediti tekst o postupku davanja injekcija i lavine komentara u kojima će se autori komentara sablažnjavati nad tim svirepim postupkom, porediti veličine igala koje se koriste u različitim klinikama i za različite injekcije i pozivati na linč cele medicinske struke i prekid takvog „strašnog nasilja" nad pacijentima. Zamisli...

Draga Jelka,

Biševo je po mom merilu, osećanju pusto ostrvo, u najlepšoj asocijaciji na te dve reči, iz ugla osobe koja ima potrebu da se skloni od mnoštva ljudi. Kada ovde sretneš čoveka, zaista se obraduješ.

Na Biševu je mir, divljina, bujna vegetacija raznih začina i trava, more na sve strane. Horizont u nedogled, koji u stvara utisak kao da te opasuje. Dovoljno daleeeko da se odrodiš od civilizacije. Noću su zvezde i sazvežđa na dohvat ruke.

Ovo će biti nabacano, jer sam se iznervirala, a kad sam nervozna možete da me hvatate i na zareze, na rusofilstvo, na antiamerikanstvo, na nepromišljeno, a napisano...baš me briga. Juče je kreten, kao što to obično biva pametan, povučen i u tegobama sam sa sobom, ušao naoružan do zuba u školu američkog gradića za koji jedva da je ko čuo sem onih koji u njemu žive, i pobio 20 dece. Brojkom 20 jer se tako bolje vidi. Dece stare od 5 do 10 godina. Ceo razred dece je pobio. Zamislite 20 dece ispred vas. Pobio je i 7 odraslih, njega ne računam, među njima i učitreljice koje su pokušale svojim telima da zaštite decu. Ubio je i svoju majku, bivšu učiteljicu, koja je i kupila pištolje kojima je pobio jadnu decu.

Taj masakr je samo jedan u nizu. Nema ni pola godine kako je ludak utrčao u bioskop i za sobom ostavio mrtve. I tako svako malo utrči neki neshvaćeni, a naoružan do zuba i pobije šta mu se na nišanu nađe. U trgovačkom centru, na fakultetu, školi, raskrsnicama...Ceo svet se zgrane, vest je par dana prva na listi najvažnijih, saučešća i suze...i opet.

Jedna od najgorih stvari koja se može dogoditi ženskom čeljadetu je da bude rođeno u šerijatskoj muslimanskoj porodici. Svakodnevno čitam, slušam, gledam i svedok sam zverskih zločina počinjenih nad ženama i ženskom decom u ovakvim  porodicama. Počinioci obično bivaju veoma blago kažnjavani a neki se uopšte ne kažnjavaju. I tako se zločini nastavljaju u nedogled. Po šerijatskom zakonu o ženskoj sudbini UVEK odlučuje muškarac u porodici. Kada je dete o njenoj sudbini odlučuje otac a kad se uda o njoj odlučuje muž. Po istom tom zakonu ubistvo devojčice ili žene se ne može kazniti smrtnom presudom.

Gost autor GORRAN2

Pre 69 godina u Rudom je formirana Prva proleterska brigada, U sastav brigade ušli su :Prvi (crnogorski) bataljon; Drugi (crnogorski) bataljon; Treći (kragujevački) bataljon; Četvrti (kraljevački) bataljon; Peti (šumadijski) bataljon i Šesti (beogradski) bataljon,a već sutradan je izvela svoju prvu borbenu akciju i taj dan je obeležavan kao Dan JNA.

Bilo je to izuzetno teško i komplikovano vreme, puno nedoumica. Međutim, tu ljudi - partizani - nastavili su odlučno svojim putem, i uskoro se sve počelo razbistravati, i izgledati bolje. Došla je pobeda. Bio je kanda i neki napredak. Štaviše, po nekima, zlatno doba.

Ipak, istorija je napravila još jedan salto. Danas se u Rudom bivša ulica Prve proleterske zove ulica đenerala Draže,

Sa popularnom muzikom sam se susrela josh u pelenama.

Tada se vrteo vinil ispod igle, koja je krckala, pre nego pronadje s pochetka ploche, ulaz u narezani zljeb,a ja treptala u kolicima.

U nekim sluchejvima, se to krckanje chulo i na nepredvidjenim mestima, jer je od uoptrebe doalazilo i do sluchajnih oshtecenja preko nasnimljenih linija, narochito posle nekih proslava- secam se scene pranja plocha od kolacha- ali na to niko nije obracao paznju, jer posle nekog vremena, svi su vec navikli gde i kako ce se pojaviti dodatni  zvuk.

Ploche su bile zakon i pored gramofona

U jugoistočnoj Albaniji, na visoravani sa zapadne strane Korčanske kotline, na mestu gde se nekada uzdizalo Svetlo Moskopolje, sada više niko nije stalno nastanjen. Od Slavnog Moskopolja ostale su samo ruševine, u korov zaraslo i mnogo puta oskrnavljeno groblje i pet crkava, oronulih i sklonih padu, a na njihovim zidovima izgrebane i oljuštene freske s likovim svetitelja ljudskom rukom iskopanih očiju i unakaženih lica. Samo onaj ko ume

Seo je na hoklicu pored stočića na kome je bio telefon i upaljena sveća. Ona je bila jedini izvor svetlosti u sobi. Struju su mu isključili pre neki dan, a ni grejanje nije imao. Sedeo u jakni u polumračnoj sobi sa spuštenim roletnama iz koje je izvadio mali tefter i stavio pored telefona. U njemu su bili upisani brojevi telefona prijatelja, rodbine i poznanika, od kojih su neki bili prežvrljani. Od kad se ono desilo mnogi su mu okrenuli leđa i nisu više želeli da čuju za njega. Skrhan i tužan sedeo je i skupljao hrabrost da podigne slušalicu. Tefter je držao otvoren na slovu s. Ruka mu je krenula ka slušalici, ali je zgrabio sveću i otišao u mračnu kuhinju. Preturao je dok nije našao flašu rakije. Natočio je jednu čašicu i popio je na eks. Vratio se do telefona, seo na hoklicu i sada ohrabren i zagrejan rakijom podigao slušalicu. Pogledao je broj u tefteru i polako okretao brojeve na brojčaniku. Kako je okretao brojeve trema je bila sve veća. U glavi je smišljao šta će da kaže. Okrenuo je poslednji broj. Dobio je vezu i čuo da zvoni.

Radovi u toku,

 tokovi u radu,

 hakovanje - ludom blogovanje 

 ili, samo finale operacije "Svećevibanujem!" ?

13. januar 2000. godine, Srpska Nova godina. Otpor organizuje neuobičajen doček na Trgu Republike, na mestu gde je svega dve nedelje pre toga Miloševićev režim organizovao svoj doček. Umesto tradicionalne proslave odlučujemo da Beograđanima priredimo šok. Plan dočeka se već nedeljama čuva u strogoj tajnosti.

Nekoliko dana pre toga, Srđa i ja idemo u Skupštinu grada (koju u to vreme drži SPO), pričamo sa Miškom Piratom i dogovaramo da Grad ustupi nama, Otporu, Trg Republike za organizaciju dočeka. Kada smo mu ispričali koji nam je plan, Miško Pirat kaže: "Vi niste normalni."

U večernjim časovima 13. januara u Grčkoj Kraljici, ispod prostorija Otpora, okuplja se grupa ljudi kojoj će nekoliko sati kasnije biti uručena priznanja "Heroji Otpora" za njihov doprinos borbi protiv Miloševićevog režima. Jedan od "Heroja Otpora" je i Rambo Amadeus. Kada smo mu ispričali koji nam je plan, Rambo Amadeus kaže: "A ja sam mislio da sam ja lud."

Prvi pravi! Pao je. Prvi pravi sneg ove godine, ove zime. Onaj šećerni, što škripi i zatrpava. Koji pada horizontalno, pod noćnim svetlom uličnih lampi. Gust i sitan, tih. Čekala sam ga otkako je prošlo leto, čim se zanjihalo granje javora u mom prozoru. Desno granje, ono koje zaljulja istočni vetar, koji sa sobom pre ili kasnije donese sneg. A uvek najgušće, igleno pada noću. Tada ulice plišano ućute i ceo grad zatrpava tišina koja se cakli. Noću.