Tokom duge istorije prema Kosovo su se svi ponašali kao prema zemlji Hananskoj. Svedoci smo kako sada svi , ne samo Srbi nego i Albanci, sa velikim žarom govore  o svojoj svetoj zemlji, mada je vrlo diskutabilno koliko je tu mnogo više otetog, prokletog i ukletog nego svetog.Najnovija zbivanja oko Kosova ,po ko zna koji put, izazvala su euforiju “kosovarenja.”

Skoro svi političari, stranke, javne ličnosti, patriote po profesiji, mediji, a i građani opet se busaju u grudi junačke i patriotske “Kosova je Srbija” i  “ ne damo Kosovo”, a slična i još euforičnija situacija je kod Albanaca na Kosovu. Kod nas je u tome, pored SRS,  naročito glasna, jasna i gromoglasna jedna stranka, nekoliko NGO patriotske provinijencije i tzv. javnih ličnosti.. Oni nas uporno ubeđuju kao da se nalazimo u vremenu pre 1912.godine, da treba konačno valjano rešiti pitanje “svete srpske zemlje”, jer  niko, od Pašića, kralja Aleksandra, Tita, Rankovića, Miloševića, Đinđića i Tadića nije to znao ni hteo, pogotovo ovi današnji koji ne slušaju mudre glave iz jedne domaćinskie srpske stranke, koju neki skraćeno zovu DSS .

 

Toma hoće referendum, Voja kaže da je to neustavno.

Poslednjih nedelja intenzivno posmatram lica prolaznika. Ne sećam se tačno ko – ali svakako neko veoma pronicljiv – u vreme najžešćeg beznađa devedesetih rekao je, (citiram po sećanju), da se sva materijalna beda i moralna raspuštenost jednog društva najbolje čita sa lica ljudi na ulicama.  

Pošto sam poslednjih nedelja dosta putovao ─ većina žena i muškaraca koje sam na ulicama (Novog Sada, Niša, Bora, Beograda...) susretao izgledali su mi kao da su nekom čudnom srećom pobegli sa mitinga Srpske radikalne stranke, Nove Srbije, ili, ne daj bože, s glavnog odbora

Zeleo bih prvo da uputim javnu zalbu urednistvu bloga na zloupotrebu opcije banovanja od strane Obrena Markova. Pretpostavljam da me je (jos davno) trajno banovao sto smatram primerom zloupotrebe kakve se uvek ponovo ovde desavaju: (poneki) autor jednostavno banuje one sa kojima se ne slaze ili one koji ga kritikuju bez obzira sto nisu napravili nikakav prekrsaj pravila bloga. Mislim da takav nedemokratski cin ostavlja vrlo ruznu sliku o celom blogu i mediju koji stoji iza njega. I da je krajnje vreme da takvi autori budu onemuguceni u svojoj samovolji. Nema nikakvog smisla tolerisati izivljavanje potisnutih diktatorskih sklonosti frustriranih kvazidemokrata...

ЖАЛ 

Џабе ми је све сестро мила и марке и одело и ципеле
Нема га више оној наше кад се искраднемо из дом па босе побегнемо на сред село а тамо онија наши слепци
Е кад се сетим срце пусто оче да пукне
Сејо сети ли се некој за мене или су ме сви заборавили
Поздрави кој пита за мене
Ако те овуј зиму некој потражи узни мојти дар

Франкфурт, 1970. године
(из књиге „Печалбари" Драгослава Манића ‒ Форског)

Politika, ponedeljak, 30. avgust 2010.

Srbija razgovara: Postoji li poverenje između pacijenata i lekara  

Milica Nikolić-Urošević: Umesto "Prava pacijenata" - "Tucite lekara".
Branka Stamenković: Kao službena lica lekari su za mene policajci

 

Sukob između ujaka dvogodišnje devojčice i lekarke u Urgentnom centru ponovo je otvorio pitanja koliko su poljuljani odnosi između pacijenata i zdravstvenih radnika i da li se izgubljeno poverenje može vratiti. Na ovo pitanje odgovor su pokušale da daju Branka Stamenković, pisac bloga, korisnik zdravstvenih usluga, poznata kao inicijator građanske inicijative "Majka hrabrost", i dr Milica Nikolić-Urošević, specijalista opšte medicine u beogradskom Domu zdravlja "Vračar" i potpredsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.

I bi završni ispit iz srpskog jezika i književnosti.

Mene sad zanima koliko je nas ovde prisutnih, što smo se par dana o pismenosti i nepismenosti naše dece razgovarali, spremno uraditi isti ovaj test što su ga deca radila, te pošteno prijaviti rezultat?

Za hrabre koji se ne plaše samoposmatranja, evo linka za test: SRPSKI JEZIK

A tačne odgovore možete pronaći ovde: KLJUČ ZA BODOVANJE

Nisam pomno pratila rukomet ali sam uvek srećna kad se naši sportisti domognu medalje, kao i sad kad se ženska reprezentacija izborila za srebro na Svetskom prvenstvu. Slučajno sam prolazila blizu čuvenog balkona Skupštine grada gde su rukometašice proslavile osvojeno drugo mesto uz podršku nekoliko stotina, najviše hiljadu građana. Ali, kao vinovnica tog nesvakidašnjeg događaja, vratila sam se kući sa čudnim, protivurečnim, uglavnom negativnim utiscima.

Prvo što sam čula još u Vlajkovićevoj, dok sam se približavala platou gradske Skupštine koji su obezbeđivale pojačane policijske snage, sa gradskog ozvučenja treštali su prepoznatljivi stihovi lokalnog hita «Čke beogradske». Beograđanka sam po rođenju, tolerantna, slobodoumnih shvatanja, i svaka urbana žvaka može da me kupi pod uslovom da ima smisla ili bar poentu u najavi, ali ovog puta nisam pronašla baš nikakvu konekciju između osvajanja srebra na SP-u, sportskog duha, zdrave pameti, Gazda Paje i stihova ove pesme. Možda nisam dovoljno luda čka da bih se primila na:

Naslov iz novosadskog Dnevnika od 22. novembra 1967. Logično, naslov se odnosi na događaj od prethodnog dana, a ja se tog dana sećam do neverovatnih detalja, iako sam imao (samo) osam godina. Nije ni čudo, tog dana sam imao najsnažniji osećaj prekognicije u životu.

Гост аутор: anonymous

Датуми 

Историја није нешто што нам се само догађа, она се и ствара. Историју пишу победници. У њој је уписан однос моћи. Историја се памти по датумима који овековечују славу победника, и понижење побеђеног. Датуми се брижљиво бирају.

Данас 14. маја 2016. године, у Бањалуци заказан

Svake godine u Srbiji se „ištancuje" najmanje 250 diplomiranih novinara. Tako mladi, zagrejani, oni upadaju u razne medijske kuće, nadaju se blistavoj televizijskoj karijeri. Ružičasto-tufnaste snove prekida neprijatna realnost - mladi novinari u Srbiji ne mogu da žive od svog posla. 

Tačnije, mogu, ukoliko rade na 2-3 mesta ili ukoliko žive kod mame i tate, a novinarstvom

Moji bližnji me često pitaju, što bre laješ toliko, šta ti imaš od toga. I jedini pametni odgovor je da nemam ništa, ali mi je lepo i lakše se živi. Lajem, vetar nosi, nosi, i onda se vrati kao bumerang i ujede me za dupe. I onda opet lajem i tako u krug.

Juče se desio omanji skandal. Znao sam da sam na crnim listama, jer previše lajem, ali sada imam i dokaze. Obratio sam se Rekonstrukcija Ženskom fondu za finansijsku pomoć oko prevođenja i titlovanja feminističkog dokumentarca „The Heretics", koji će biti prikazan na narednom Merlinka festivalu, čiji sam direktor.

Molba je odbijena sa sledećim obrazloženjem, koju je potpisala koordinatorka programa, Mirjana Mirosavljević:
„Pedja,
Hvala sto si nam poslao prikaz filma.
Odluka Rekonstrukcije Zenski fond je da ne podrzi aktivnosti koje organizujes, jer tvoja istupanja i napadi na braniteljke ljudskih prava u poslednje vreme, nisu u skladu sa feministickom politikom i kriterijumima Fond-a."

Gost autor GORRAN2

Pre 69 godina u Rudom je formirana Prva proleterska brigada, U sastav brigade ušli su :Prvi (crnogorski) bataljon; Drugi (crnogorski) bataljon; Treći (kragujevački) bataljon; Četvrti (kraljevački) bataljon; Peti (šumadijski) bataljon i Šesti (beogradski) bataljon,a već sutradan je izvela svoju prvu borbenu akciju i taj dan je obeležavan kao Dan JNA.

 

Bilo je to izuzetno teško i komplikovano vreme, puno nedoumica. Međutim, tu ljudi - partizani - nastavili su odlučno svojim putem, i uskoro se sve počelo razbistravati, i izgledati bolje. Došla je pobeda. Bio je kanda i neki napredak. Štaviše, po nekima, zlatno doba.

Ipak, istorija je napravila još jedan salto. Danas se u Rudom bivša ulica Prve proleterske zove ulica đenerala Draže,

 Kažu da u državama u kojima se pravi više bogomolja nego proizvodnih pogona i fabrika, narodu ostaje samo da se moli Bogu, pa valjda zato nam na vreme uvedoše veronauku u škole .Ali ni to ne pomože da se preduprede sve negativne posledice tranzicionih eksperimenata , pa umesto proizvodnje materijalnih dobara proizvedoše se gubitnici u svim oblastima. Umesto novog morala dobismo nemoral, umesto vrednosti obezvređivanje svega, a to se nabolje vidi i najviše reflektuje na omladini i deci, ne zato što su loša rođena već što se o njima nije i ne vodi briga.

Zaista je krajnje vreme da se svi pozabave kakvo nam je školstvo, kakvo kućno i školsko vaspitanje dece i što se svi, počev od roditelja do ministarstva prave blesavi i neće da vide ono što se iz aviona vidi.

"Iznenađeni smo izborom pisca koji je svojim javnim glasom potkopavao istorijsku istinu i ponudio javno suknjištvo počiniocima genocida, poput bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića i lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića", navela je u saopštenju predsednica PEN Amerike Dženifer Igan." Duboko žalimo zbog izbora Nobelove komisije za književnost".

Da je Peter Handke, kojim slučajem, dobio Nobelovu nagradu za književnost 1998. ili 1989. godine pre njegovog javnog angažmana i stavljanja na stranu Srba i Srbije, a protiv NATO bombardovanja SRJ, niko ne bi imao ništa protiv, usledile bi uobičajene čestitke i izjave divljenje za Handkeov književni opus.

A o književnosti ovde i jeste reč, a ne o politici. Zar ne?

 

Šta je zajedničko za premijera Poljske i ministra zdravlja Srbije?

Bežanje od odgovornosti.