Juče je Ministarstvo finansija objavilo podatke o realizaciji budžeta za 2012.godinu. Rebalans smo usvojili 25.septembra. Koliko smo dobro planirali? Prihodi su za gotovo 400 miliona evra manji od planiranih. Rashodi su za skoro 500 miliona evra manji.

Well, it may have taken me five years to find an excuse (or maybe pluck up the courage), but a few weeks ago I finally made my first visit to the provincial capital of Priština. It was … an experience. In this post you will find some observations and impressions of the trip I took with Jimbo, a mate of mine who works in the fog flogging sector.

Dakle, možda je bilo potrebno pet godina da nađem razlog (ili možda da skupim hrabrost), ali pre par nedelja sam konačno posetio glavni grad Srpske pokrajine Kosovo, Prištinu. Bilo je to… “iskustvo”. U ovom post-u, videćete nekoliko opservacija i utisaka iz posete koju sam doživeo sa Džimbo-om, jednim mojim drugom koji radi u sektoru za prodaju magle.

Zaustavimo klimatske promene - akcija 350
Akcija 350 za zaustavljanje klimatskih promena, Zvezdarska šuma, subota 24. oktobar u 5 do 12
Šta znači broj 350?
Broj 350 je gornja granica koncentracije CO2 u atmosferi kako bismo izbegli klimatske promene. Već smo prešli tu granicu i stigli do koncentracije od 390. Posledice osećamo. I tek čemo ih osetiti.
Cilj nam je da se vratimo natrag, u klimatski bezbedne okvire.
Akcija 350 se održava u čitavom svetu u subotu, 24. oktobra. Pridružujemo se akciji.
U tu svrhu ćemo, uz broj 350, obgrliti

Bitefi su uvek najavljivali kiše, i nepoznate vetrove... nove grimase teatarskih gesta, tekstove bez prepoznatljive interpunkcije i ključeva sakrivenih u neočekivane brave....

Dovodili i okupljali one koji su ih voleli, znajući ili sluteći zašto... koji su ih pakovali u za njih osmišljavane reči i pokrete. A teatru bili ogledalo sa obe strane.

Najvažnije što danas donosi, za mene, jeste vest da dolazi. Iz prošlosti, vetrom kome još nije nadenuto ime, uz mutnu i blatnjavu kišu, ali: Bitef i ove, 48. godine, dolazi.

*serbian and eglish version bellow

U okviru kampanje „Ljubav na ulice!“ Queeria centar u saradnji sa Centrom za integraciju mladih i Švedskim helsinškim odborom za ljudska prava, a uz podršku umetnika:

Aleksandra Maćaševa, Alise Matović, Biljane Cincarević, Billjane Rakočević i Jelene Jelače organizuje humanitarnu akciju prikupljanja sredstava za Svratište za decu sa ulice.

Zašto ova akcija?

Ulice pripadaju svima, one su nedeljive, na njima svako mora da se oseća sigurno i bezbedno. Ipak, ulicama često dominiraju nasilje i diskriminacija, iskazuje se mržnja i netrpeljivost prema određenim grupama. Možda najviše prema onima koji na ulicama žive, rade, spavaju, kojima je ulica čitav život. Deca koja žive na ulici se neredovno hrane, nemaju gde da se okupaju, nemaju nijedan dokument, zdravstvenu zaštitu, spavaju na ulicama a devojčice su posebno ugrožene.
Zahvaljujući Svratištu, profesionalcima i volonterima koji su deci na raspolaganju 24 sata dnevno, do sada je posluženo na hiljade obroka, stotine dece je moglo da se okupa, da dobije hitnu zdravstvenu negu...
Aktivisti Queeria centra veruju da je povezivanja marginalizovanih grupa, iskazivanje međusobnog poštovanja i solidarnosti, važan preduslov u kreiranju drugačijeg – boljeg i pravednijeg - društva za sve nas.

Bila jednom jedna mala slatka bucmasta devojčica. Svi koji bi je upoznali odmah bi je zavoleli. Dobro, ne baš svi, to se samo tako kaže. Nije se znalo ko je devojčicu više voleo, njen prvi komšija i brat od tetke Boki ili njena baka Plavka. Njen brat od tetke Boki voleo je da odvaja od usta svojih bližnjih i da joj daje razne poklone. Isto tako joj je i baka Plavka, dok je još bila na privremenom radu u Švedskoj, često slala poklone. Jednom joj je poslala divnu malu ručno štrikanu plavu kapicu, kako je ne bi zaboravila. Pošto joj je ta kapica tako lepo stojala i po ceo dan je nosila, postala je poznata kao mala Plavenkapa.

Mala Plavenkapa i njena majka živele su u jednom nestabilnoj i oronuloj kući koju su delile s još nekim ljudima, s kojima nisu bile u dobrim odnosima. Jednog dana reče joj majka, „Dođi mala Plavenkapo. Tvoja baka Plavka je najzad uspela da izradi sebi invalidsku deviznu penziju i da se vrati svojoj kući. Evo ti ovaj kolač i flaša vina. Odnesi to baki. Ona je dugo i naporno radila u tuđini i tamo se razbolela i veoma je slaba, tako da će joj prijati da te vidi i da pojede parče kolača i popije čašu vina. Budi fina i kulturna i nemoj da skrećeš s puta jer bi mogla da padneš i razbiješ flašu, pa će baka, kao i svaki alkos, biti tužna". Mala Plavenkapa obeća majci da će biti dobra.

Baka Plavka je živela u šumi, pola sata hodanja od njihove kuće. Mala Plavenkapa je hodala stazom i pevušila:

Dobro veče, bakice, poslala me mama,
Da te pitam kako si, da ne budeš sama.
Da te pitam kako si, šta ti srce dira,
Došla sam ti sada ja s muzikom što svira.
Kako ti je reuma, boli li te sada?
Ja ću da je oteram da mi budeš mlada.

U jednom trenutku iz žbunja iskoči neka žena u crnom. Mala i naivna Plavenkapa nije znala kakvo je zlo ta žena u crnom i nije bila uplašena od nje.

Vec odavno zelim autorsko ovlascenje na ovom blogu, imam potrebu toliko toga da vam kazem, i konacno mi je zelja ispunjena. Ni sama nisam sigurna od kad mi je ova opcija dostupna, ali evo danas pogledam sta ima novo, i bacim pogled na korisnicke opcije, i kad me nije strefio slog kad sam videla opciju "napisi novi tekst" :)

Sve u svemu, ovih dana sam jako hepi! Prekjuce mi se rodila kumica, a danas mi je njena mama Kuma poslala sliku zamotuljka kome samo viri glava i rupica na bradi. Kako neobicno i slatko to izgleda na bebicama. Pocinje da mi se budi majcinski instikt, nadam se

[i]Evo malo pojasnjenja necega sto je deo mog misljenja i ono za sta se zalazem. Tekst sam koristila iz materijala Udruzenja studenata sa hendikepom, ciji sam clan i aktivista skoro od samog osnivanja. Puno sam naucila uz njih o sebi i drugima. Nadam se da ce i drugim ovo biti od koristi. Ako nesto nije jasno, slobodno pitajte ;)[/i]

Udruženje studenta sa hendikepom se zalaže za primenu socijalnog modela koji hendikep i položaj osoba sa hendikepom posmatra kroz društvene okvire. Prema socijalnom modelu, osoba sa hendikepom se definiše kao neko ko nema mogućnost funkcionisanja

Verovatno se svi secate kampanje sa nazivom "Ja se zovem Andjela" a koja se ticala brige o deci u domu u Kulinama. Pre par godina pricala mi je drugarica koja radi u domu u Zvecanskoj da je vodila neku decu koja su ometena u razvoju u taj dom u Kulinama i da su uslovi ocajni. Elem, Andjelu je, kako su vecina medija juce javili, po uzimanju iz doma silovao i maltretirao rodjeni otac.

Porodica koja zivi od skupljanja sekundarnih sirovina, verovatno

Evo konacno vratih se iz Holandije. Bilo mi je jako lepo, domacini su se potrudili da se osecam ugodno i da vidim puno toga. Bili smo u Den Haagu, Amsterdamu, i jos nekim manjim gradovima od kojih je i Zwolle gde oni i zive. Za Novu Godinu je bilo jako veselo, uz dve gitare, klavir i daire u koje sam ja kako rekose vrlo vesto udarala. Nas petnestak u uzrastu od 5 meseci do 50 godina, uklopili smo se u jednu simpaticnu veselu gomilu sa prostora Ex YU i Holandije. U Hagu mi se dopalo more, a posetila sam i tribunal dok mi se u Amsterdamu malo smucio miris kanabisa na sve strane

We usually think we don't have enough of it, as if it would suddenly run out. And sometimes time seems to stand still. We set ourselves appointments in time, deadlines in time, and sometimes allow ourselves a timeout.

The whole world has agreed to this arbitrary standard, as a means of segmenting our finite human sojourn on this planet. We have divided it up into a certain amount of months, weeks, days, and hours and we agree to allow it to reign supreme over all our activities. Time is a cruel master - it never bends to our needs and we are forever chasing after it.

Novčanik mi je puniji plastike i sličica nego novca. Retko šta i plaćam kešom. Savremeno doba donosi platični novac i manje kontrole trošenja. Da imam za taksi i to neku kraću vožnju, da platim kafu dok nekog čekam i za par kesica sličica. To je sav keš koji mi je potreban. I 50 dinara da me podsete.

Još je bilo kukuruza po ulicama, pečenog i kuvanog. Verovatno negde u sred sezone jer jedan je koštao 100 dinara. Nije to mnogo ako imaš. U prolazu sam zastao da se častim jednim. Nije mnogo jedan ni kad si jeo. Ako si imao da jedeš. Dečkić koji je stajao na par koraka