dobrodošlica za I.Pelina

           Gost autor: horhe akimov

Sve je počelo šetnjom.

Gost bloga: Siniša Boljanović

 

 

Nema nikakve sumnje, blog je postao veoma uticajan oblik javnog izražavanja. To su blogeri odavno shvatili, a jedna grupa njih iz raznih krajeva sveta, okupila se pre nešto više od četiri godine na Harvardu, i u saradnji sa Berkman

Smatrao je da ne može da živi ako ne rizikuje. Ako ne rizikuje život. Svakodnevno. Otkrivao je ljudske strahove, borio se sa njima i pobeđivao... Stavljao se iznad njih. 

Danima već preko Interneta slušam nekoliko novih radio stanica. Muzika mog vremena. Uglavnom buntovni, ljuti, smeli rok. Danas, negde pred podne, ošinu me pesma. "Almost Cut My Hair" - Krozbi, Stils, Neš i Jang.

 

Za mnoge nas "iz pedeset i neke" ovo je himna slobode i nepokora kojima smo bili nadahnuti sedamdesetih godina sada već prošlog veka. Drskost glasa, poruka mira, sklad i harmonija, ljuta gitara koja para vazduh - sve se sakupilo u tih 4 minuta i 31 sekund izuzetnog nadahnuća Dejvida Krozbija, potpomognutog svojim saborcima

 

 

22. decembra u nedelju u 8 uveče, trupa erin's fiddle
u domu omladine beograda organizuje jednočasovni
novogodišnji koncert.

 

Beogradski urbanistički planovi se rade i dalje pa je ovo obaveštenje korisno za one koji to ne primećuju. A moglo je da se propusti čak i uz napetu pažnju na času jer je u protekle dve tri godine ova gradska delatnost izmaknuta oku javnosti, ima u novinskom oglasu da će biti prezentacija plana i onda ništa, ode Ravijojla u zasenak. Nema posle o tome po novinama, nema razgovora, nema kritike, nema osvežavajućih i poticajnih izmišljotina dežurnih sumnjivaca, osim pohvalne najave ili objave glavnog gradskog dužnosnika a kada mu je to zgodno i za njega korisno.

  I reče On … ovo sve zaista više nema smisla, eto, kad sam onomad u besposlici i da prekratim dosadu napravio ovu loptastu scenografiju sve je izgledalo ok. Ali ubrzo posle čupanja rebra onoj muškoj budali i stasavanja još jednog pola bez kojeg, verovao sam, nema opstanka, odmah je počela zajebancija, prvo ona kokoška Eva flertuje sa zmijom, pa glupi Adam grize poturenu jabuku, ništa ne misli šta će da bude posle jer samo mu je ona stvar bila na pameti te sam morao da ih isprašim iz Edena, posle kad su stvarno unišli u moj dekor tamo dole nastala je neprekidna teatarska predstava, od onda do danas, netalentovani režiseri bez ideje, tekstopisci do mojega, glumci skupljeni sa konca i konopca, ništa od Adama nisu naučili, kao i on samo na ono misle, u međuvremenu Noe izabere na Arku sve pogrešne živuljke, žirafe na primer.

“Tako su preneseni obelisci iz Egipta u 19-tom veku i smesteni u centar Pariza (Luxor Obelisk na Place de la Concorde…), Londona (Cleopatra's Needle, City of Westminster, Victoria Embankment) ili Njujorka (Cleopatra's Needle, Central Park), gde jos uvek stoje a mogli bi da se spomenu predmeti u muzejima i privatnim kolekcijama” … reče dr Mow …

 

Arhiviranje

Grad kao arhiva događaja, slika, priča i svega što se tokom istorije događalo gradu, građanima, drveću i zgradama. Grad kao biće sa dušom i memorijom ma kako to stereotipno zvučalo. Opstajanje svega toga u gradu i okolišu svedoči o prošlosti ali još važnije, govori o biću grada, formira identitet i tako pokazuje autentiičnost urbane matrice i svega što u njoj ima, pre svega o životima ljudi unutar urbane matrice. Govori o vezi grada sa okruženjem i stvaranju jedinstvenog prikaza, bića, ličnosti sasvim posebne pa se iz toga može čitati šta to beše i može se prepoznati istorija ali i naslutiti budućnost. Može se unapred predviđati ne kao gatara sa tarot kartama ali razumno približno racionalnom mišljenju pa onda ide i kazivanje, saopštavanje radoznalcima koji tu budućnost ne mogu da sačekaju već traže da sve znaju unapred pa tako gube slast nepredvidivog i uzbudljivog iznenađenja.

Šetaju Tagore i Ajnštajn tamo gore po rajskom ugođaju, pogledaju dole na planetu i vide šta se tamo svašta nešto događa i konstatuju: - jbte, džabe smo krečili ... ! 

Dostupnost je reč u modi, podrazumeva da svi građani Beograda mogu da pristupe na bilo koje mesto u gradu ili u bilo koju zgradu. Pre svega se misli na Beograđane sa posebnim potrebama ili ljudima koji ne mogu da stignu baš na sva mesta gde su zamislili ili imaju neophodnu potrebu za tim. Nisu to samo invalidi, radi se o starima, mamama sa bebom u kolicima, veoma umornim, čak i ljudima koji mrze ili se plaše penjanja stepenicama i imaju samo jedan nevoljan izbor. Bilo da se radi o javnim pešačkim prostorima ili je u pitanju stambena zgrada, administracija, park, javni saobraćaj, uvek moraju postojati dve alternative koje mogu ponuditi prihvatljivu pristupačnost za sve Beograđane. To je civilazaciski zahtev i norma bez kompromisa koja otvara novu dimenziju u životu ne samo za građane sa posebnim potrebama, već i za one druge koji mogu svuda, jer će dobiti još jednog sagovornika i obogatiti svoju i gradsku komunikaciju.

 

 ... cirrusi, cumulusi, cirrocumulusi, nimbostratusi, stratocumulisi, cumulonimbusi ... kada će već neko tim dužnosnicima u rekonstrukciji da kaže gde su ...

 

U svakodnevnoj  žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani  ne primećuju da su građani istovremeno dva grada. Jednog Beograda u kome su, kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme, i drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvaćene čežnje i omanute želje, u svakom slučaju potreba čije im zadovoljenje izmiče. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda koji su sami izgradili i ona je savim različita od izmaštanih  gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona u gradu nastanjenih, bez obzira na uzrast, veru, pismenost ili opredeljenje ma kakvo, ima svoju sopstvenu i unikatnu sliku i doživljaj grada, i viziju naravno, bezbrojne slike grada Beograđana lebde i sreću se neprekidno u virtuelnom gradskom prostoru.

Gost autor: Bojan Kovačević

Predugi čas anatomije

Već tri poslednje godine iz mnogih delova Beograda zapaža se čudan prizor u pravcu Zelenog venca. Otud promalja skelet zgrade, drčan i visok, nekako neobičan, za koji kao da nije jasno gradi li se nova kuća ili je možda neka stara odrana a nikako da bude zaodenuta. U pitanju je građevina "starog Energoprojekta", kako bi je bilo najbolje krstiti, s kraja pedesetih godina XX veka, nekadašnje sedište giganta srpske i jugoslovenske inženjerske struke. Delo je cenjene Milice Šterić (1914-1998), jednog od osnivača biroa, vođe arhitektonskog departmana te firme koja se, vremenom, preselila u novi, veći objekat. Na Zelenom vencu je onda pomenutu zgradu preuzela "Beobanka". Danas je u funkciji samo petospratni trakt nad ulicom druge Milice, Carice, u kom je EPS. Suprotni krak iste visine i između njih četrnaestoetažna kula zvrje prazni i zveče praznoćom, kao svaki skelet. Stubovi i tavanice, uz zatvorene kalkane, deluju sablasno.

Dakle, ministar je onog mega rektora oladio ali onog drugog označenog čuva u zaostavštini jer je mega komisija rekla-kazala da je taj označeni doktorat urađen u mega zgradi krajnje mega originalan  ... to se pre zvalo sukob interesa ali to je bila pakosna reč onih što ih je vreme prevazišlo ... ipak dao je ministar