Ne sećam se tačno, ali mislim da sam završila prvu godinu fakulteta kada je ćele odlučio da mi pomogne da pronađem posao i zaradim za more. Neuskusna na tom polju, oslonila sam se na dete iz '43. Došao jedan dan sa posla i sa iskravim očima kaže:

- Sineee! Našao sam ti posao za more!!

Tako je srećan bio da ja nisam znala može li uošte biti drugog odgovora, osim:

- Urraaaaa, tata! Šta?

- Ma, videćeš, nije ništa teško, a fino ćeš zaraditi. Idi samo sutra na Novosadski sajam, javi se na glavni ulaz i kaži da treba da radiš za Gorana

Imamo problem. Lično, mislim da je veći od svih naših dnevno-političkih muka, izbora, cenzusa, kandidata, Kosova. I taj problem nije samo naš, deli ga Planeta, ali ga ta činjenica ne čini manje strašnim. I to što se, srećom, ništa nije desilo, ne znači da neće, niti da se takve stvari ne dešavaju. Naprotiv, dešavaju se sve češće i češće. Možda ne u našem komšiluku, možda još uvek možemo da se pridržimo za onu «to se uvek

Evo jednog teksta za dusu i za moje drugarice.

Ko je bio u Perastu, zna da je to jedno nadrealno mesto. U njemu ima kucu moja drugarica, Gina (citati Djina), poznatija kao Srpska Karijetida. Njena kuca u Perastu je produzetak njene licnosti. I dan danas uzivam da budem deo nje.

Paradoksalno, ali malo je kuca u Perastu iz kojih se vidi Gospa od Skrpjela i Sv Djordje. Ginina kuca, bivsa kuca kapetana Roka, ima djardin izdignut iznad Peraske ulice, poplocan kamenom. Pogled na ostrva i Verige je deo kuce. Iza kuce je djardin sa bunarom, natkriven prastarom

Bice ovo teska godina, kaze moja vaga.

Nema sumnje, kaze moja benzinska pumpa.

Meni kazes?, gundja registar kasa.

Sta se bunite, cujem presu iz Kovnice, ja crkavam od posla, i ko ce mi reci hvala? U ovoj drzavi, samo ja radim i prebacujem plan.

Lako je Tebi, Ti bar imas osecaj da nesto radis, a ja se osecam tako prazno, tiho zuji frizider.

Ne hulite na Boga, vi ste bar unutra, ja trunem, ovako star, na ovoj zimi, na ulici, kaze auto.

Cuti, bre , matori, vidis da si prolup`o! cvrkuce mobilni. Sta bi bilo kad te ne

zovem se srdjan valjarević rodjen 16.7.1967. Beograd/ imam male šake i debele usne/ imam hiljadu dolara/ zaradjenih u mašinobravarskoj radionici/ čitam Šervuda Andersona/ veoma sam loš udvarač/ ne studiram ništa/ ne govorim razgovetno/ volim flomastere/ volim kad žensko nosi mušku košulju/ volim Patagoniju/ volim punjene paprika/ mislim da sam dripac (Srdjan Valjarević: Klinč)

Za početak da kažem da ja volim da svoje blogove pišem četvrtkom. Dobro, ne pišem baš svakog četvrtka (idućeg ću biti odsutan, he, he, he...), ali kad pišem nekako više volim da to bude četvrtkom nego, recimo, ponedeljkom. Jer, markesovski rečeno (sećate li se njegove novele sa lepim naslovom: «Neverovatna i tužna priča o naivnoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi»?), onaj ko četvrtkom noću sanja da očekuje neko pismo, moguće je da ono bude sa neprijatnim vestima, ali - neće nikada stići.

                                                       Dugo sam odbacivao tu pomisao i govorio sebi: Vladimire, budi razuman. Još nisi sve pokušao. I nastavljao sam borbu. (Čekajući Godoa)

Za čuvenu predstavu avangardnog američkog dramaturga Boba Vilsona «Ajnštajn na plaži» (Einstein on the Beach), koju je napravio u saradnji sa poznatim kompozitorom Filipom Glasom, neki kritičar je jednom, drsko i duhovito, rekao da  «treba imati koncentraciju indijskog  fakira,  izdržljivost

                                                                      Da li pauk zna kako pravi paučinu?

Ostaću najmanje dve sedmice, sa više jednodnevnih izleta u neka okolna mesta, kao što su Vitlejem, Jerihon, Hebron, pa i Nazaret, Kana Galilejska i druga (kaže se: „sve je blizu Jerusalimu"), ali i jednim trodnevnim izbivanjem, radi posete jednoj srednjevekovnoj znamenitosti u Sinajskoj pustinji, u Egiptu.

Uz malo stvari koje nosim sa sobom je Veliki rat, od Aleksandra Gatalice, da čitam u avionu, ili uveče u hotelu.

Ali u avionu misli su mi stalno okupirane predstojećim boravkom u Jerusalimu.

  Dobro jutro !

Od fudbala, kao teme za uživanje, videsmo - nema mnogo fajde. Ali, pred nama je predposlednji deo serijala o sportskom ribolovu.  

I sunčan dan.

U Beograd sam stigla pre 15 dana. Sačekala me hladnoća sa kojom bi se i Minhen podičio a evo danas je skoro početak leta po temperaturi. Prva stvar koja mi je upala u oči kada sam doputovala da je uništena zgrada u Kneza Miloša postala fabrika radosti ( bilbordi razvučeni preko cele bombardovane zdrade). Iskreno sam se zapitala - kako li je to nekom palo na pamet, ali mudri ljudi skloniše sve panoe fabrike radosti za svega nekoliko dana.

Ipak, moj utisak su uvek bili i uvek će biti ljudi - manje zgrade i najmanje reklame. Sticajem okolnosti, ponekad, moram da se javim na mobilni u javnom prevozu, taksiju ili na nekom javnom mestu. U Nemačkoj je telefoniranje zabranjeno gotovo na svim javnim mestima a isključivo je zabranjeno u autobusu. Vozač će tolerisati da kazete - jednu ili dve rečenice pre nego vas mrko pogleda ili čak napusti autobus. Ipak, kod nas je sve mnogo opuštenije pa i komunikaca svih vrsta....

Ono što sledi predstavlja niz izvoda iz prepiske koja se vodila na izvesnoj "levoj" mailing listi. Na toj mailing listi sam se, kao marksista, obratio svim marksistima u Srbiji. Povod obraćanja predstavljala je činjenica cvetanja antifašizma u redovima levice. Prema mojoj proceni, antifašizam predstavlja ustupak marksizma pravno-političkoj ideologiji kapitalističkog načina proizvodnje.

Antifašizam kao jednakost pred zakonom

Ne obazirući se na primedbe (jer će se one pokazati kao ništavne) da sledećim redovima "umanjujem borbeni potencijal", da "se u objektivnom kontekstu stavljam na stranu fašista", da "asptraktno teoretišem", tvrdiću dve teze:

1. Antifašistička borba, onako kako se koncipira u poslednje vreme (u internet zajednici antifašista), predstavlja ekstremnu građansku borbu, a antifašisti sve više izgledaju kao militantno krilo LDP.

2. Antifašisti su inverzna slika fašista.

 Građani Ovče rumunske narodnosti i neki drugi sa njima koji nisu rumunske narodnosti a koji tu stanuju, osnovali su "Krizni štab za odbranu Ovče" da brane Ovču od Roma iz slama pod Gazelom koje grad Beograd želi da naseli u okolinu Ovče a na gradskom zemljištu. Pozivaju se na kršenje Ustava jer je navodno ugrožena rumunska nacionalna manjina, menja se nacionalni sastav stanovništva a Rumuni tu žive vekovima i da grad želi ovom akcijom da asimiliše Rumune. Nije rečeno ko je asimiltor i šta će oni biti posle asimilacije, možda im se konačno priža prilika da budu Beograđani.

Opet o Hrastu na autoputu ka Preljini. Pre dve godine beše ideja da se Hrast poseče e da bi autoput mogao po projektu da se izvede i izgradi, onda se digla buka građanska, protesti su bili uzeli maha oko toga, razumni su govorili da tako što nije u redu a oni iz vlasti uz podršku nekih iz struke šumarske i slične su imali drugačije mišljenje. Tada je jedan Ministar predlagao da se Hrast presadi i tako da se reši problem, misija je bila nemoguća i neizvodljiva, a onda se čutalo sve do sada. Ovih dana, opet aktuelno, Hrast opet ometa izgradnju autoputa jer od onda ništa nije urađeno da se neko razumno rešenje nađe pa je progovorila Ministarka nadležna i za hrastove i za autoputeve, nadležna i kompetentna, naravno.

Pisac i novinar Pero Simić objavio je više knjiga na intrigantnu temu - ko je u stvari bio Josip Broz, kao i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja. Poslednja objavljena „Broz protiv Tita" predstavlja kombinaciju arhivske građe, komentara i tumačenja ključnih događaja iz sedamdesetih godina prošlog veka, u kojima Jugoslavija doživljava neke od svojih sudbinskih trenutaka.

Slika epohe, 21. 8. 2015.

Stidim se što sam stanovnik Balkana  i gradjanin jugoistočne Evrope.

Stidim se zbog slika i snimaka, koje danas stižu sa makedonsko-grčke granice.

Jer, granice su samo za ograničene!

Stidim se što se u Evropi, na žalost,