Odavno sam prestao da se nadam nekakvoj atletskoj građi kakvu imaju Bred Pit i slični holivudski playboyi. Iskreno, za tako nešto nikada i nisam imao aspiraciju.

Noge su mi uvek bile sportske, jake i čvrste, u fudbalu imam jak udarac a u svoje vreme znale su te iste noge i da odalame kada je trebalo, ali i da sačuvaju glavu, takođe kad je trebalo.

'93 smo jos nesto i vredeli, a sada smo - kurac.

EDIT: Sad videh da sam kod 99 blogera na VIP listi -ko mi lupi 100. VIP status vodim ga na pice dok sam u Beograd, pa makar to bio i Miki Medic!

Izjava predsednika Srbije da se Srbija nece odreci Kosova zarad boljeg zivota svog naroda je povratak Srbije na stanje pre 5. oktobra; u izolaciju, jos vecu bedu, nesrecu, izgubljene nove generacije i izopstavanje od normalnog sveta.

Srbiji treba buducnost, perspektiva za milione nezaposlenih a obrazovanih, zivot dostojan coveka koji je dve, tri decenije ulagao u sebe da bi mu se to posle isplatilo, mogucnost da svojoj deci pruzimo priliku da zive drukcijim zivotom od onog kakvog smo mi ziveli tokom devedesetih. 

Srbiji ne treba nestabilnost, trzavice, stalna otvorena pitanja. 

Kosovo

У једној причи Чехова наиђем на овакву реченицу: ”Семјон Семјонович је седео на клупици и размишљао  о   незамисливом”.  Чеховљева прича се наставља, али ја сам код ове реченице стао, и моје мисли су одлутале

Prolog

Ovo je blog o dva matematička dokaza koji su tokom poslednjih deset meseci ozbiljno uzbudili svet teorijske, ili čiste matematike. Oba se odnose na prepostavke, ili hipoteze, o osobinama

Gost autor “LJUBOTEN»

Dževdet i Marko – noć kada je prijateljstvo napustilo Orahovac

”Dževdet i Marko su bili susedi kako se samo može zamilsiti. Ni jednom, ni drugom nikada im nije bilo važno što je jedan Albanac, a drugi Srbin – njihovo dugogodišnje prijateljstvo bilo je daleko pametnije od toga. Uostalom, obojica su se služili i srpskim i  albanskim jezikom...”

Ovako je izgledao početak teksta koji sam objavio septembra 2000.

Z.Đ-u, za uzaludnu žrtvu, jedan nostalgičan tekst

  "Ovde se nikada, ama baš nikada, ništa neće promeniti!", citiram reči svoje žene, a nakon jednog od redovnih, večernjih "bistrenja" političkih tema uz Dnevnik B92. Pre par dana, na TV Vojvodine zvali me u emisiju na temu: Otići ili ostati!

E sad, zašto sve ovo pričam: simptomatično je, naravno, da je ovde ta tema još uvek na dnevnom redu... Ustvari hoću da vam pišem o tome kako sam poslednjih dana prilično  nostalgičan. Sledom različitih, manje-više mučnih okolnosti, kojima, naravno, neću da vas davim (uostalom, što bi vas se pa to baš ticalo) ─ zamolio bih vas da mi pomognete u traženju odgovora na pitanja koja se, manje-više, svode na ovo: 

1. Jesmo li mi na mentalnoj ravni uopšte izašli iz devedesetih?!
2. Jesu li devedesete izašle iz nas?!

Jedno od surovijih sredstava prinude kojima su totalitarni režimi pribegavali u mentalnom slamanju svojih (političkih) protivnika bilo je zatvaranje istih u tamnice čija visina nije prelazila 1 metar. U takvim ćelijama sužnji su istovremeno spavali, ponekad jeli, vršili nuždu..., provodeći u njima godine ― ponekad čak i čitave decenije. 

Mnogi od njih u međuvremenu su zaboravili uspravno da hodaju. Kada je telo tako dugo pognuto ― pogrbljenost se, pre ili kasnije, nameće kao jedini mogući izbor. Namera vlastodržaca, naravno, jeste bila ta da pored gubitka slobode zatočenici izgube i osećaj ličnog dostojanstva i elementarnog samopoštovanja. Sposobnost uspravnog hodanja diktatore i despote uvek je naročito iritirala. Zato su upravnici tamnica, uvek ljudi od najvećeg poverenja, bili zaduživani prevashodno za to da pomenutu sposobnost, tu neoprostivu drskost uspravnog hodanja, kako god znaju iskorene. I to im je, uglavnom,  uspevalo. Godinama batinani, mrcvareni i maltertirani na opisani način ― kada bi bili pušteni iz tamnice, sužnji su iz straha nastavljali da hodaju podjednako pogrbljeni kao da iz tamnice nikada nisu ni izašli.

Moja Mamica!

Moja mamica je zelo lepa in tudi zelo prijazna prijazna je. Zelo je imam rad. Ampak nima službe. Ima jo v Beogradu. Dela na radiju B92. Moja mamica lepo riše in rada ima živali. Moja mamica dobro kuha in dela pite, kolače in špagete. Moja mamica rada gleda nanizanko Dosijei X. Moja mamica ima rjave lase in lepo pričesko. to je vse omoji mamici.

Vid je isti kod mamica in jo ima rad. Vid 1.b

(Moja Mamica!

Moja

Već više od mesec dana selo Badnjevac, u okolini Kragujevca, nema vode. Već više od mesec dana 351 domaćinstvo ovog sela snalazi se kako zna i ume, jer je voda u seoskom vodovodu, nakon svih upozorenja zdravstvenih inspekcija, zatvorena. Razlog je, zvanično, veliki dug propalih seoskih preduzeća, koja vodu plaćala nisu. Ipak, veći i realniji razlog je to što je ta voda, već godinama, tako zagađena da ne samo da se ne preporučuje za piće ili kuvanje, ni za ljude, ni za stoku, već ni za zalivanje bašti.

1165 ljudi u srcu Srbije nema vodu.

Pod pretnjom najezde maloletnih hordi na naš skromni ali gostoljubivi dom, a u cilju organizovanja što zabavnije sačekuše glanc nove godine, Žmu i ja smo se odlučili da kratko i slatko zbrišemo iz kuće s početka rečenice. U to ime je kao destinacija za provod i ura-ura zabavu odabrana balkanska prestonica, koja imenom garantuje duge noći i otvorene oči – Beč. Naročito kad se uzme u obzir da je Student, sa sve cimerom, napustio stanče u kom se napaja znanjem i otperjao u naručje majke Srbije. Verujući da nema boljeg ludovanja od onog koje ona garantuje vekovnim iskustvom.