Generali su ocigledno u modi. 

Prvo se pre koju nedelju, ako li ne vec i mesec, zavrsila bruka sa generalom Vladom Trifunovicem. Tacnije zavrsila se drzavno sponzorisana shikana genrala Trifunovica, dok je bruka ostala. Ostala na drzavi, a bogami i drustvu koje je dozvolilo da mu generala Trifunovica posluze kao izdajnika, a djenerala Mladica kao heroja.

Sto je i najbizarnije u tom celom slucaju - jedan djeneral koji je sejao smrt i jedan general koji je omoguzio zivot, zavrsavaju u konacnici tako sto jedan zivi kao bubreg u loju na lovorikama nation-wide slave, dok drugi zivi

 

Ovo su najčešće lozinke prema izvoru ovde >>>.

Da li Facebook igra, koja je nastala u Srbiji, može da doživi svetsku popularnost i postigne više od milion igrača? Ekipa koja stoji iza igre Pilići (engl. Chicken Lines), sa Nenadom Hrnjakom na čelu, čvrsto veruje da može. Veoma uspešan start, kao i trend brzog rasta, pokazuje da igra ima potencijal. Igra je veoma „zarazna" i prvi pokazatelji govore da je cilj dostižan. Sa preko 46.000 aktivnih igrača nakon prvi tri nedelje od pojavljivanja ove igre, autori su zadovoljni i očekuju postizanje cilja „milion igrača" za oko 6 - 9 meseci. Igrača već ima na svim kontinentima.

UPDATE 02.09.2011.: Igra trenutno ima 80,297 aktivnih igrača.

Dragi blogeri, zbog velikog interesovanja za ovu temu, odlučio sam da na mom blogu ugostim nekoliko blogera sa prostora Hrvatske. Verujem da ću na ovaj način doprineti poboljšanju atmosfere dijaloga i razumevanja. U sledećih nekoliko tekstova, svoju vizuru o sukobu i pomirenju podeliće sa nama sledeći blogeri: Dobronamijeran, Suzi quatro i Mayo1

Gost bloga: Dobronamjeran

Moj djed je bio šuster. Godine 1927. služio je vojsku kao mornar u Boki. Zbog sukoba s jednim narednikom, bio je premješten u Zemun. Moja baka se rodila u siromašnoj obitelji i kao služavka, došla je kod rođake u Zemun i zaručila se za jednog mladića. Moj djed je nakon vojske počeo raditi u Zemunu u tvornici dječije obuće “Mira”. Upoznao je moju zaručenu baku. No, kako je on tvrd i tvrdoglavi ličanin, tako je odlučio moju baku i oženiti. Zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti u tome je i uspio. Nakon Zemuna, promijenili su jos dosta mjesta idući trbuhom za kruhom, te su se na kraju skrasili u Borovu, koje je tad nicalo kao naselje uz tvornicu Bata. Lijepe katnice od fasadne cigle sa 4 stana, bile su zaštitni znak naselja. Imali su dvije ćerke: moju mamu i moju tetku, sestre bliznakinje. Ludilo rata prevaljalo se preko njihovih leđa. Skladno su živjeli do 1974. godine kad je umrla moja baka. Djed je u očaju nakon sahrane pocijepao košulju,tada sam vidio tvrdog i ponosnog ličanina kako, prvi put u životu plače. Djed je umro nakon pet godina a tada sam ja plakao i lupao glavom o zid. Plakao sam i za bakom, za njenom ljubavlju prema meni i često su mi i jedan i drugi dolazili u san.

"Srpski zid plača" ispred Narodne Skupštine u Beogradu, postao je sramno ogledalo pokvarene politike i prljavo oruđe mržnje koja se obilato promoviše i servira od strane vladajuće garniture. Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, 8. jula 2015. je uz saglasnost gradskih vlasti postavilo "zid plača" na nedelju dana, sa namerom podsećanja na srpske žrtve (civile, vojnike i policajce) 1998 i '99 nestale i/ili ubijene od strane NATO i albanskih terorista, kako piše na transparentima. Skoro tri godine je prošlo od tada, a ovaj tužni prizor ispred skupštine pretvorio se u ružnu, manipulatorsku predstavu gradskih vlasti, koji svoje interese bezočno grade na tuđoj nesreći.

Ovaj blog je nastao takoreći slučajno. Počeo je da nastaje kao beleška na margini bloga u pripremi (na sasvim drugu temu), ali zbog ekstenzivnog citiranja, beleška se ugojila do mere da može bude standalone blog.

Pitanje ne treba shvatiti olako! U ekstremnim situacijama, od toga možda može zavisiti i da li ćete prirodne potrebe obavljati u zatvoru ili toplini svoga doma. Da li ste reakcionarni ili moderni? - u stvari je pitanje koje bi moglo da bude izbor, a kako stvari ovde stoje, može biti izvor velikih nevolja.

 

 

 

                Ovako je počelo: potpisavanje ugovora

                Ovo je najavljeno pre nekoliko dana

                Ovako je glasila vest prošle nedelje sa sve komentarima

 

 

Seo Bog, uzeo istinu, izdelio je na komadiće i svakom čoveku dao po jedno parčence. Svaki čovek rado primi na sebe svoje parčence i, zagledajući ga zadovoljno sa svih strana, ode svojim putem. Razmileše se tako ljudi sa svojim komadićima istine. Svako ode u svoj kutak. I čuvaše brižno svako svoj komadić istine. Istina je svakome značila puno. Grejala je siromahe u hladnim zimskim noćima, krepila žeteoce tokom vrelih letnjih dana, tešila razdvojene ljubavnike.  

Ali, kako je vreme prolazilo,

С обзиром да је човек недовршено биће,

А да је Бог савршени родитељ и свестворитељ, 

Те да им је језик тачно за толико генерацијски и лингвистички неразумљив, 

Још од праскозорја своје свести сам

Будући и сам стваралац мноштва окрајака песама

Спознао да је једини језик икаквог споразумевања човека и Бога

U nadi da će se broj ljudi koji će pročitati ovaj blog povećati iznad broja prstiju jedne ruke nastavljam pisanje. Zašto? Pa zato što su svi oni koji dolaze ovde i čitaju blogove dobri u ovoj oblasti pa se to njih ne tiče. Najbolje bi bilo kad bi se oba pola izjasnila šta to čini dobar seks. Muški deo populacije obdaren alatom većim od proseka kaže da je bitna veličina, drugi deo koji je vlasnik malog alata kaže da je bitna tehnika, ženski deo populacije kaže da je bitna predigra dok političari odgovorno tvrde da je seks u narodu

 

Postoji selo, srpsko selo, do njega je selo s hrvatskom vecinom. Zivjeli su jedni do drugih, ako ne jedni sa drugima tri vijeka. Pili su vodu s istog izvora. Isto meso jeli i salate iz svojih vrtova. Radili neki na zemlji, neki u fabrikama. Radjala im se djeca, umirali bliznji. Obicaji im se razlikuju jer datume drugacije slave, i nosnje su im drugacije. Jedni kolo zaplesu i bez muzike, drugi ne. Neke pjesme pjevali i jedni i drugi.

Druzili se, isli i do kafana skupa. Voljeli neki i popiti i zapjevati. Nevezano s nacijom kojoj su pripadali

Some indigenous people of North America call the polar lights "Dance of the Spirits".

The short poems that will appear here in a sequence titled "Bipolar lights" can be interpreted as my personal "Dance of the Spirits". The mood changes from one end to another with very little in between. In fact, the poems are divided into two cycles, one called "Day" and the other "Night".

 

Још чекам на решење за откуп атељеа који је истовремено и једини стамбени простор у којем живим са породицом 35 година као закупац. Једно решење сам добио пре две године, тачније 04. 03. 2009 године одлуком судије В.И. Четвртог општинског суда у Београду.