Kad su Aleksandru Leviju, mom dragom prijatelju, kolegi i sapatniku u svemu čime se bavim, i meni ponudili da prevedemo Fukoovo klatno, roman Umberta Eka, prvo što smo uradili bilo je da ga ponovo pročitamo.

Iako na prvi pogled izgleda paradoksalno, tragedija Srba iz Hrvatske je posledica konstantno dobrih odnosa Beograda i Zagreba.   Dakle, ne samo Slobodana i Franje,nego njihovih političkih naslednika,a nažalost i  njihovih političkih protivnika.

Danas, 20 godina nakon "Oluje", više je nego jasno da su Krajišnici bili i ostali kolateralna šteta "dobrosusjedskog" dila Beograda i Zagreba u vihoru rata , no paradox je postojanje svojevrsnog kontinuiteta u ovakvim odnosima/dilovima  na relaciji Zagreb/Beograd.

Tudjman dakako nikad nije priznavao ma kakvu ulogu Miloševića

danas od 14 po našem vremenu:

Centralni teren:

Jo-Wilfried Tsonga(FRA)[12]       vs.             Novak Djokovic(SRB)[2] (Ako Novak dobije, od ponedeljka je prvi na listi)

Teren broj 1:       

Bob Bryan(USA)[1]/Mike Bryan(USA)[1]        vs.             Michael Llodra(FRA)[6]/Nenad Zimonjic(SRB)[6]

Malopre naišao na ovaj interesantan tekst koji je B92 preneo na svom sajtu pa pozivam blogere da razmenimo mišljenja na ovu temu:

Beograd -- Ako ste rođeni između 1978. i 1984. godine pripadate takozvanoj izgubljenoj generaciji, piše Press 

Svi proračuni domaćih i svetskih stručnjaka ukazuju na to da će te generacije nepravedno imati znatno teži život od ostalih - nikada neće živeti životom koji su makar okusili njihovi roditelji, a do kraja života plaćaće danak ekonomskoj krizi i vraćati kredite u koje su se ovih godina uvalili.

Milan Nikolić

Srbiji je danas bačena masna koska. Dovoljno mesnata da Angelinu Jolie, paradoksalno pre premijere njenog filma u Beogradu, gurne među ofucane priče, da zaseni Severinin porođaj iako je dete napravio Srbin i ostavi tek malo prostora za polemiku o poreklu imena Aleksandar.

Koska, dovoljno prljava, da razgali i desnicu i levicu, s tom razlikom što će prva udarati na sva zvona

Već neko vreme razmišljam o ovom tekstu i svaki put odustanem, bojeći se dve stvari: da neću biti dovoljno jasna u onome što hoću da kažem (a ne jednom mi se desilo da ne ne procenim kako treba sagovornika i  da rasprava ode u pogrešnom pravcu) i da će priča postati previše lična jer o onome o čemu planiram da pišem skoro svako ima lično iskustvo.

Posle odgledanog „Utiska nedelje“ (Vučić, Panović i moja malenkost) Basara zaključuje (Danas, 12. mart) kako je emisija poslala poruku „idilične večeri u Budalistanu“. Danasov kolumnista još dodaje: „Ratne sekire su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan - nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo?“ Na svoje pitanje netom i odgovora: „Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje...“ Imam par primedbi na ove Basarine konstatacije, no, pre toga kraći uvod.

 gost autor: mladi gospodin, Ivan Mandic, student iz Krusevca

"Pita me otac šta je svrha ovih protesta...a vidim i ostali se to pitaju i zašto nismo na izborima srušili vlast ako nam ne odgovara.. Krenuću redom... Čitaj stari, a čitajte i vi ostali... Predsednički izbori su samo uzrok onoga što u narodu tinja već godinama... Ljudi koji su na ulicama, ne žele više da nemaju posao samo zato što nisu SNS.

Kao neko ko poseduje natalnu kartu s velikim zemljanim trigonom dva svetla i velikog benefika (Sunce/Mesec/Jupiter), Ministar je bio upravo onakav kakav sam očekivala da će da bude: dobronameran, realan, praktičan i spreman na saradnju u cilju rešavanja problema. (Dobra vest je i da neko s takvom konfiguracijom MOŽE mnogo da učini, tj. ima kapacitet, volju i snagu.)

Prvo što nam je rekao je da bi on prvi potpisao Peticiju, da nije njemu upućena, što ga u istom, jel', onemogućava. U startu se složio sa svim tačkama i potvrdio da je svestan problema koji postoje. Čitao je

"Sujeverno ubeđenje 'o pokojniku samo najlepše' obeležje je licemerja i mahnite želje za dopadanjem većini, najveće je breme pod kojim posrće naša intelektualna javnost. Nema ne reči kritike, nego čak ni hladnih i objektivnih informacija iz života i dela Radovića, koje mogu osenčiti kratkovidu opsednutost recentnim političkim delovanjem najmoćnijeg velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve. Svi ćute, skrivaju se iza lažnog morala, malograđanskog

... a na štetu zaposlenih majki.

Ili kako to izgleda kad se malo koristi matematika...

Što kaže Albicila - nema više B92. Bilo je lepo dok je trajalo. Šta je nama činiti? Pitanje koliko će portal, pa i ovo mesto da opstane, a i ako ostane ja da doprinosim još jednom Pinku - neću. Pa se mislim ili da se izljubimo ili da smislimo rezervni položaj.

Vučko, Pleskonjić i ja smo jedno načeli priču na tu temu, mislim da je vreme da podrgrejemo, ima  nekih ideja,  predloga?

edit

Da mu se nije štogod desilo?