ПРВА СРПСКА ИНТЕРНЕТ МРЕЖА 1991. године

Прилог историји развоја интернета код нас

Слике  су велике да би текст био читљив, па кога интересује... Па онда смањене јер клиѕач за слике није радио...

.

.

Ne, nisam mislila da pišem o istorijskom značaju ovog datuma, ni o emancipaciji žena, ni o smežuranim karanfilima i plastičnom cveću kupljenom na uličnoj tezgi. Htela sam da vam ispričam kako sam se provela na sindikalnoj proslavi Dana žena i to 6. marta. Dobro, malo smo poranile, al' to je samo zato što smo preduzimljive žene i ne čekamo da nam praznici dolaze na noge, nego mi njima idemo u susret.

Dakle, spremim se ja u subotu najbolje što sam mogla, što znači kompletan tretman kod frizera + šminka + nove cipele uparene uz tašnu. Toaleta nenapadna varijanta s naglaskom

               To je jednostavno tako. Nekog pravila nema. Dešavaju se odlasci i dolasci sasvim neplanirano, uglavnom iznebuha, ničim najavljeni. Neki radosni, neki tužni, a neki tek onako, jedva vredni pažnje.
               Navikne se čovek, pre ili kasnije. I postane zahvalan na  malim iznenađenjima koja nije umeo ni da nasluti.

                I Federara, i pravdu, i balet, i umetničko klizanje, i  Branka Miljkovića i još mnogo štošta jednostavnog i običnog. A sada je više nema.

Tiranija, zlostavljanje ili jednostavnije nasilje na poslu je negativna društvena pojava o kojoj se nerado govori i kojoj su izloženi zaposleni svuda u svetu, pa i u Srbiji.
Sam izraz mobing podrazumeva psihičko, moralno i seksualno nasilje nad pojedincem, najčešće na radnom mestu, kojim se ugrožava njegov moralni i fizički integritet, pravo na lično dostojanstvo i pravo na rad, ignorisanjem, ismevanjem, stalnom pretnjom otkazom, zakidanjem na zaradi, nasrtajem na čast i ugled zaposlenih sve do napuštanja radnog mesta. 

PLAT FORMA*

Evo par slika sa gradilišta na kojem trenutno radim. Radovi su u punom jeku, a prizori kao iz neke sf distopije.

 Moja prva asocijacija na te slike bila je film Brazil.

Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”

Биологија на књижевни начин

Мислиш, дакле не постојиш — мото данашњег друштва.

Odmah da se ogradim - ne volim kad se pije, a pogotovo ne kad se preteruje sa pićem. Nisam zadrti antialkoholičar, al' eto, kanda mi ostale traume iz detinjstva...

Kakve traume?

Ma imali smo kuma - fin čovek, šarmantan, pravi kozer, ma milina jedna osim kad dođe vreme za bilo kakvu proslavu.

Čim se okupi više od pet ljudi za stolom, on udari po svemu što sadrži alkohol (pa makar bile i rum kuglice - zbog čega je bio navukao večitu mržnju mlađih naraštaja koji su, normalno, kolače smatrali svojim vlasništvom), udari dakle da pije dok god ima ičega, a onda, obavezno, otpočne raspravu koja se završava svađom epskih razmera.

Sutra će biti poznat/i dobitnik/ci Nobelove nagrade za fiziku za 2016. godinu. Evo mog prevoda teksta objašnjenja (za medije) motiva dodele Nobelove nagrade za fiziku za 2015. godinu.

* * *  

Rešili su slagalicu neutrina i otvorili novo prostranstvo u fizici čestica. Takaji Kajita (Takaaki Kajita) i Artur B. Mekdonald (Arthur B. McDonald) su bili ključni naučnici u dve velike istraživačke grupe, Super-Kamiokande i Opservatoriji neutrina Sudberi (Sudbury Neutrino Observatory, ONS), koje su otkrile metamorfozu neutrina.

Lov je trajao - duboko u Zemljinoj utrobi u gigantskim postrojenjima gde su hiljade veštačkih očiju čekale pravi trenutak da otkriju tajne neutrina. Godine 1998. Takaki Kajita je izložio otkriće po kome izgleda kako neutrini prolaze metamorfozu; oni menjaju identitet tokom svog puta ka detektorima Super-Kamiokande u Japanu. Tamo hvatani neutrini su nastajali tokom sudara kosmičkih zraka sa česticama Zemljine atmosfere.

Za to vreme, na drugoj strani sveta, naučnici u Opservatoriji neutrina Sadberi u Kanadi (ONS) su proučavali neutrine koji nam stižu sa Sunca. Godine 2001, grupa istraživača koju je vodio Arthur B. McDonald je dokazala da i ovi neutrini menjaju identitet.

Zajedno, ova dva eksperimenta su otkrila novu pojavu - oscilacije neutrina. Dalekosežni zaključak ovih eksperimenata je da neutrino, dugo vremena smatran česticom bez mase, mora da ima masu. Ovaj je zaključak od strahovitog značaja za fiziku čestica i za naše razumevanje kosmosa.

Gost autor: Marko Mäetamm (© Marko Mäetamm, 2007)

Imam ženu, šestogodišnju kćerku i dvogodišnjeg sina.
Umetnik sam i moji prihodi su neredovni,
pa sam pre nekoliko godina prihvatio
da postanem dekan Estonske akademije umetnosti.

Krenula tako jedna Ciklo-Crvenkapa u posetu rodnim mestima svojih roditelja, a sve sama, na dva točka, kroz šume i preko planina. Na vuka nije naišla, samo na dobre ljude koji su joj pomogli da se posle šest dana živa i zdrava dokotrlja svojoj kući.

*

Tog leta po glavi mi se uporno motala ideja o samostalnoj turi na biciklu. Povod koji sam pronašla – da posetim mesta rođenja mojih roditelja – za moje bližnje je bio samo dobar pokušaj izgovora u koji ni sekundu nisu poverovali. „Uhvatili su te pundravci pa tražiš opravdanje“, razotkrili