Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”
Наш образовни систем стимулише нераднике и лоше ученике.
Наш образовни систем демотивише раднике и добре ученике.
У нашем образовном систему ваљани су ученици који пишу, ћуте и декламују написано.
У нашем образовном систему ваљани су наставници који диктирају и траже само оно што су издиктирали.
Нашем образовном систему одговарају послушни и подобни ученици и наставници.
Нашем образовном систему одговарају они који штеде себе и ученике.
У нашем образовном систему знање и успех су инцидент, никако свакодневна појава.
У нашем образовном систему другу шансу добијају само најгори, никако најбољи – било ученици, било наставници.
Наш образовни систем бави се само формом, никако суштином.
Наш образовни систем је дијаметрално супротан животу.
У нашем образовном систему цени се сналажљивост (читај: забушавање).
У нашем образовном систему 1 + 1 јесу 2.
Наш образовни систем је недоречен.
Наш образовни систем је произвољан: све се може кад се хоће.
Наш образовни систем налик је дијабетесу – последица је поремећеног друштвеног метаболизма; суштински и не постоји, јер нас витално не угрожава. Неизлечив је. Хронични поремећај. И ништа, само једног дана умреш.
Слава му!