Ovaj razgovor sa samim sobom je nastao kao spontana reakcija na izraženu želju uvažene osobe da, u skladu sa raspoloživim vremenom i inspiracijom, napišem tekst za blog.

Šta misliš?
- Trenutno ništa. Baš ništa.

O čemu bi mogao da misliš, ako bih te zamolio?
- O raznim stvarima, kao i o tome zašto, recimo, puno svega i svačega nazivamo stvarima. Evo, sada sam rekao da bih mogao da mislim o raznim stvarima, iz čega valjda proizilazi da su stvari i nematerijalne prirode, jer mi se čini da kao i mnogi drugi ljudi i ja najčešće kažem »razne stvari«, a mislim na nešto što, po definiciji, nije stvar. Međutim, ne mora da znači da je pogrešno ako se misli da su »stvari«, u stvari i emocije, prijateljstvo, posao, rodbina i slično. Očigledno je da mnogi ljudi imaju takav odnos do svega. Eto, mogao bih na primer da mislim o tome ali nešto me mrzi ili jednostavno nemam motiv.

Ako ne računamo statističke repove, sex, boks i slične đakonije, gde su neki mišići ponekad prirodno zategnuti, crni pojas deseti dan danas odnose, bar ponekom od nas u kasnijim adolescentnim godinama, oni koji umeju da nas nasmeju do bolno zategnutih trbušnih i oklolnih mišića, opuste u prirodnom osmehu pametne i kreativne osobe, bez obzira na prazne reči koje, možda, tačno znaju gde idu u svojoj nepotrebnosti, dok niko na njih ne obraća pažnju, iznenada veselo urade iracionalnu stvar, uzbuđeno skuvaju nešto dobro, pevaju do prijatnosti uz dobru muziku bez obzira na kanonično odsustvo izvođačkih kapaciteta, igraju uz ritam ako ne uz graciozno njihanje celog tela a ono bar uz oštro cimanje glavom sa prihvatljivo malim faznim kašnjenjem u odnosu na muziku, ... ima svašta, sve u svemu.

Oni što umeju da bleje sa iskrenim osmehom na licu, da se izrazim na književnom prigrevačkom (lažem, ovo sam maznuo od Beograđana).

U invaziji raznih informativnih gremlina što su donele godine blagih tehnoloških zima, svaki intelektualac (ili intelektualka, the singular includes the plural, he shall include she, and vice versa) koji drži do sebe u preletanju preko znanja koja nemamo mi, nego drugi, uz pomoć premalo proverenih obrazaca da nova znanja stavimo gde im je mesto, će prvo pokušati da uradi sve da bi se podigao na viši nivo.

Koji nivo?

"Rukovodstvo RTS-a odlučilo je da u Novom Sadu formira dopisništvo Medijskog javnog servisa Srbije.

Za vršioca dužnosti šefa dopisništva, zadužena za organizacioni i komercijalni deo poslovanja, određena je Dina Kurbatvinski Vranešević, dugogodišnja radnica RTS-a koja je potom dve godine bila i direktor Radio-televizije Vojvodine.
U Vojvodini naša kuća trenutno ima četiri dopisništva: Vršac, Zrenjanin, Kikinda i Pančevo, sa ukupno 28 zaposlenih.
Postojeća saradnja RTS-a i RTV-a je korektna, razmenjuju se informacije, emisije i prevaziđeni su problemi  oko

Oguglali smo. Uglavnom loše vesti.
Ova vest dole  nije najgora. I zato je stavljam na Blog.
---
Urbanistički zavod Beograda završio je radnu verziju "Studije spratnosti" prema kojoj objekti viši od 16 spratova mogu da se grade na 19 lokacija u prestonici. Studija je poslata Sekretarijatu za urbanizam i narednih mesec dana stručna javnost će raspravljati o predloženim lokacijama. Međutim, zone koje je Urbanistički zavod prepoznao kao pogodne za izgradnju visokih zgrada ne znače da tu može da bude izgrađeno bezbroj spratova i da objekat može

(uradak na temu Kriza srednje dobi)

Ponekad, neki običan dan od koga niko ništa nije očekivao bude lep i prijatan i sve ti se namesti baš kako treba. Ponekad. Nema pravila.

A drugog nekog dana, umesto budilnika probude te neka kvrgava kolenca koje ti se veru po leđima ili majka koja te je rodila odluči da te pozove u praskozorje.

Tišina je...

u kosmosu,

pod zemljom,

pod vodom,

kad si sam,

kad si sam u kući, a čitaš knjigu,

kada utišaš muziku na nulu,

kad pričaju ribe,

kad se dvoje vole,

kad se dvoje mrze,

kada ti mama i tata kažu "ćuti!",

misao,

na groblju,

u pozorištu,

opština u Sloveniji,

nedostatak zvuka,

slovenački elektro duo-bend,

budući film Martina Skorsesea,

Knjiga iz 13 veka, Heldris of Kornval

umetnička

B92 blog number 60.

Kada se okrenuo video je Ivanu kako izazovno sedi na sofi sa zapaljenom cigaretom i gleda kroz prozor sobe dok joj lice menja boju u ritmu velike svetlece reklame. 

Moram nešto da priupitam - šta je to više sa tim inspekcijama? Tačnije, znam šta je. Imaju moć pa se iživljavaju. Nego, šta je to sa narodom koji ćuti? Prosto je neverovatno do koje granice ide strah od ovih službi, pa se skoro nikada ne iznose u javnost sve one priče koje ljudi prepričavaju u četiri oka dok im sa čela kaplje znoj, neprirodan i nezdrav, znoj straha i muke. Koliko puta ste čuli rečenicu "Ako hoće nešto da ti nađu gotov si"? Kakva strahota. Mene još od vremena Slobodana Miloševića užasavaju ovakve rečenice do granice da poželim da organizujem miting, vas ne?

Danas je 16. juni, Bloomsday.

Dan od velikog simboličnog značaja za Džojsa, za Dablin, za sve koji hoće da odu.

16. juni, dan u životu Leopolda Blooma, junaka Uliksa. Poštovaoci širom sveta se oblače u garderobu tog vremena, reprodukuju poznate scene, stavljaju vence u vodu u znak odlaska. Stephen Dedalus, donoseći odluku da ode, odleti iz grada-lavirinta (Laberinto de la Soledad, rekao bi Paz), kaže: Old father, old artificer, stand

Očekivao sam da će povodom smrti Vlade Petrića (13.11.2019, Beograd), jednog od najvećih teoretičara filma kod nas i u svetu, neko stručan da se javi prigodnim tekstom, ali je moje očekivanje ispalo uzaludno. Budući da nisam ni malo kompetentan da o Vladinom stvaralaštvu stručno pišem, ovo je prilika da se setim par situacija kada sam se s njim družio.

Pre toga, nekoliko biografskih beleški za one koji o Vladi malo

Kada se u novinama pojave naslovi kao “Tajne službe vojske bez ikakve kontrole”, “Magija tajnih službi “  i izjave ministra odbrane da sa direktorima službi sarađuje na bazi promenljivog poverenja, a ne da sa njima rukovodi iako su mu potčinjeni, to naravno izazove niz dobronamernij ali i onih drugih pitanja u vezi tih “misterioznih” službi.

Već devet godina priča se o reformi sistema odbrane, svaki ministar odbrane na kraju svake godine govori o značajnim rezultatima koji su postignuti a posebno svaki ističe kako je upravo “od kako je on ministar napravljen ogroman i suštinski pomak“. Bilo bi krajnje neodgovorno reći da nisu ostvareni značajni reformski procesi, uz isto tako značajne promašaje, počev od masovnog i neselektivnog penzionisanja i lutanja oko koncepcijskih pristupa.

Inače, održano je na stotine konferencija, seminara, savetovanja, javnih rasprava, stručnih konsultacija, realizovano mnogo mnogo uzajamnih radnih poseta na različitim nivoima sa ciljem da se razmenu iskustva o reformi sistema bezbednosti.

Neka ranija  ekipa iz Generalštaba i Ministarstva odbrane predlagala je ujedinjenje VOA i VBA u jednu službu, iako nigde u svetu nema primera da su te dve službe objedinjene. Državni sekretar za politiku odbrane Dušan Spasojević odbacio je taj model spajanja i naložio da se nekadašnji model tih službi u JNA modifikuju za današnja vremena, jer se, po njemu, a što je i tačno , pokazao kao bolji i funkcionalniji od predloženih rešenja.

Naša navika je izgleda da patimo od naše posebnosti pa tako prikupimo iskustva mnogih zemalja, izučimo različite modele, ukrstimo ih i onda umesto da odaberemo najbolji mi napravimo kombinaciju najlošijih rešenja i to zovemo kao naš specifični model.

Ovogodišnji Dan državnosti obeležen je na malo specifičan način, a jedino je Vojska Srbije to uradila kako dolikuje.

Predsednik Republike bio je na svečanostima Vojske, položio venac na Avali, i to je OK.

To kako mi obeležavamo naš praznik je naša stvar, da li će biti velika vojna parada, da li će se održavati svečani slupovi od mesnih zajednica do Skupštine Srbije, veliki prijem za diplomatski kor, itd, itb.... i to se ne tiče drugih država.

Ali , osnovni je red , kurtoazna i diplomatsko-protokolarna praksa da se državi, u ovom slučaju Srbiji, čestita njen praznik.

Kada se to tako učini može da bude , a najčešće i jeste, diplomatsko- protokolarni gest, ali ako izostane onda to ima nesumnjivo političku konotaciju.

Dakle, kako je objavljeno, predsedniku Tadiću su Dan državnosti čestitali Obama,

 Sarkozi, Vujanović, Đukanović, Radmanović,  toliko ja nađoh da je objavljeno.

 Zašto ostali državnici iz susedstva, Evrope i Rusije nisu čestitali?

Ako jesu, zašto nije objavljeno? Ne verujem da neko baš namerno potencira samo čestitke Obame i Sarkozija, a izostavlja Medvedeva,

Rasprava o Zakonu o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka je pokazala da poslanici narodne skupštine nisu na nivou zadatka jer je skupštinska sala bila uglavnom više nego poluprazna. Rasprave i diskusije su pokazale neznanje, primitivizam i višak emocija i patriotizma za javnost. U tome su naravno prednjačili poslanici SRS i DSS ,a jedan  se hvalio kako je komandovao PVO jedinicom koja je raketama Strela-2M dometa 4 km gađao “NATO zločinačke, terorističke ( i mnogo još epitetskih argumenata), avione”.Rasprava se pretvorila u patriotsku protiv eventualnog pristupanja NATO-u.

Proces reformi profesionalizacije vojske započeo je  2003. godine i odvijao se bez političke podrške i opstrukciju naročito DSS  u koaliciji sa D17+. Pod reformom