Devetog marta hiljadudevetstodevedesetprve sam prvi put osetio strah zivota u Beogradu. Sa svoje nepune dvadeset dve godine osetio sam da su se moji putevi i putevi mog grada i zemlje definitivno razdvojili. Iako nisam bas tog dana to svesno ili artikulisano shvatao, upravo je bilo tako. Slusao sam B92 i osecao veliki strah, ne toliko za konkretan licni opstanak, vec zato jer je bilo vise nego jasno i ocigledno da stvari vise nikad nece biti iste. Da ono u cemu smo uzivali, cemu smo se nadali za buducnost, kako smo zamisljali nase zivote i okruzenje, da se sve konacno i bespovratno srusilo u

Sporazum stavlja do znanja da je Kina spremna da ulaže u Srbiju. A štampanje markica s likom Borisa Tadića pokazuje ogroman značaj koji Kina pridaje ovoj poseti, ali i respekt prema predsedniku Srbije.  Aleksandar Jugović (SPO)

 50 000 ( koliko je tiraž markice) podeljeno sa 1 300 000 000 ( koliko ima Kineza u Kini) jednako je....    Zlurada Ms Milić

 Mislim, da mi je neko pričao da će Ms Milić  verno da prati  državnu spoljnu politiku, rekla bih ….Zar ne biše Francuzi pre toga, novi strateški partneri, iako su priznali Koosvo? Čim je to uvidela, ohrabrila se i Ms Milić  i zapalila u Francusku na more. Al dostojanstveno patriotski, kako to dolikuje čelićnim spoljnopolitičkim Srpkinjama, sa štekom mini Plazme, koji je furala tokom svog šestočasovnog boravka u Sentropeu, barabar sa kineskim kupaćim od 400 din and haljinom od 1 000 din! Vizionarski, i Kina i Srbija i Francuska, sve na jednom mestu i u isto vreme,  tri nedelje pre proglašenja Kine za novi stub. Ko što sam o NATO pričala pre nego što je postao mainstream tema.

Grešni smo

O

Da

MI

Više nego što

Smemo da

Izmerimo

 Šio. Mi. Ga

- i krpio.

Isto ti se vata.

Isto ti se dođem.

Isto ti se uvučem.

Isto se i porubim.

I odšijem.

I zašijem.

Na mestu. Koje niko, ali niko                                ne očekuje.

Pošto smo, nepravedno kako kaže Pravda izbacili Mariju Šerifović sa gej ikonostasa (celu noć smo gulili njenu sliku) ostalo je upražnjeno mesto između Seke Aleksić i Jelene Karleuše koje, kako pederska tradicija i kanoni Kvirije nalažu, mora biti popunjeno pre nego što se navrše 40 dana od izbacivanija.

Uz činodejstvovanje sveštenstva Kvirije i nesebičnu pomoć Ljiljane Smajlović objavili smo konkurs za popunjavanje upražnjenog mesta u Politici i ovog puta smo odlučili da na to mesto postavimo pravo muško.

Stiglo nam je preko tri hiljada kandidatura, ali smo najviše pažnje posvetili pismu naših queer vernika iz Kraljeva, koji smatraju da upražnjeno mesto treba da popuni jedino i samo Milanko Šarančić.

Piše: Boban Stojanović  

Sve ono što (možda) niste znali o pornografiji u Srbiji nalazi se u ovom blogu!

Pre neki dan Telegraf.rs se bavio najvećim problemom Srbije, zašto neki Srbi ne vole Noleta. Tekst su krenuli pitanjem da li je moguće da neko ne voli Novaka Đokovića, vrhunskog sportistu, humanitarca, rodoljuba, momka koji nas je toliko zadužio, koji nam je toliko radosti doneo. I naravno, ja tu odmah dignem dva prsta, ne toliko što ne volim Noleta, već što ne volim kako naše društvo reaguje na njega, što se kroz njegov uspeh reflektuje sav naš neuspeh, zato što ga sagledavamo kao pilulu sreće u nesreći kojoj živimo i umesto da rešavamo tu nesreću mi biramo lakši put i uživamo u Đoković bajci. Kao što smo devedesetih imali turbo folk, danas imamo Noleta. Da li je to smišljen projekat ili ne, možemo da diskutujemo.

Vrhunac je svakako svadba veka. Uopšte neću da ulazim što Nole ne plaća porez u Srbiji, što se ženi u vreme posta, što svadbu ne pravi u Srbiji, što je psa nazvao Tesla, što mu srpska majka ne peva na svadbi... Mediji su nas danima bombardovali svim tačnim i netačnim detaljima o svadbi veka, što može da bude posebno iritantno. I onda se desila jedna fotomontaža sa naslovom "Ovde će Nole sutra da sere!" i slikom zlatne WC šolje. Iako je naglašeno da je u pitanju fotomontaža, duboko sarkastična i cinična, veliki broj korisnika Facebook mreže je pomislilo da je ona stvarna, što je posebno iznerviralo kolege iz lista ALO. (Ovom prilikom im se izvinjavam, jer mi to nije bila namera).

Pitam se pitam... zasto covek ne moze da putuje i pored najbolje volje, pasosa sa bele sengen liste, dovoljno para da kupi kartu i poplaca silne takse, a ima i gde da ode...

Mozda cete se zacuditi kako i zasto to. E pa, u JAT-u meni ne daju. Kazu "njet drugarka, ti koristisinvalidska kolica, a po NASIM pravilima, vama je zabranjeno da putujete sami. Cak i ako idete sa nekim, mi cemo vam to napomenuti, cisto da ne zaboravite, a i da se jos malo osecate bedno."...

Naime, nasa vrla avio-kompanija ima pravila od pre 1000 godina, a koja

And then along comes the Tourist Organization of Serbia.

All around Belgrade this summer, billboards and posters have sprung up. They have pictures of enticing foods, they have catchy slogans luring the idle passer by to dream about voyages to exotic places. When you look closer, you see that (Hey!) it is the food you had for lunch, and (Wait!) this is advertising for Serbia!

In my continuing quest to learn the Serbian language (a quest which is often interrupted and curtailed by intervening events, obligations, and Tuesdays), I have come to realize that I have overlooked an essential part of learning this language that has nothing to do with my six-word vocabulary, my mastery of one tense and one grammatical case, or my inability to deal with multiple declensions.

Attitude.

Ove godine nisam bio na moru (niti cu ici).

Odakle meni, rodjenom u sred kontinenta, na 500 metara od pokusaja reke, poriv za kafom na ovakvoj terasi?

prva moja reakcija na sa mmf-om dogovoren predlog mera za "namicanje" 100 milijardi rsd bio je:"ovo je uzas..". (ovo je skracena verzija, vecina reci koje sam izgovorio nije za ponavljanje a kamoli za zapisivanje).

glavna zamerka je bila da nije fer da se "njihovi" propusti namecu svima... drzavna administracija je predimenzionirana, plate su povecane enormno, penzioneri su dobili svoj deo "koalicionog sporazuma"...

pa ko to da plati? dokle da se placaju nesposobni politicari koji se ne bave ni ekonomijom niti politikom... samo populizam...

a onda sam zastao..

vecina mojih primedbi je strateskog karaktera i pri njima ostajem. ali problem o kome mi pricamo nije strateski, on vise nije ni takticki...mi su uleteli u cajtnot kada je svaki dan bitan za prezivljavanje..

u tom kontekstu cela prethodna prica pocinjala je da dobija smisao...

hajde da (probam) i da obrazlozim svoj (jos uvek poprilicno nedefinisan) stav

17 дана пред убиство

Не делује ми потресено.

Сада јесте. Потресен.

"Ja bih čak voleo da se ispostavi da to nije tačno. Ali teško. Pošto otprilike znam veze sa tim ljudima... "

Хајде Гробару, протреси мало памћење па ми реци да ли си "отприлике" знао везе са тим људима и 23. фебруара 2003. године? 17 дана пред убиство.

у 2012. години желим да свако нађе своје племе