Potpredsednik najveće svetske sile stoji ispred  postrojene  garde Vojske Srbije, klanja se našoj zastavi i u stavu mirno sluša himnu Srbije. To je prvi rezultat Bajdenove posete Srbiji, koji ni najokoreliji kritičari  i «branioci nacionalnog ponosa i interesa» ne mogu da negiraju.

Čudan smo mi narod. Ako niko ne dolazi onda se pitamo zašto ne dolazi, i kao znamo zašto neće, ako dolazi onda zašto dolazi i opet kao znamo unapred zašto dolazi.

O ukupnim  rezultatima je rano govoriti, pogotovo ne o dometima, a o tome i ne bih ovom prilikom jer  imamo dovoljno analitičara opšte i posebne namene koji su znali i pre nego što je došao zašto dolazi, koji znaju sve unapred unazad i unazad unapred.

Bajden je jasno izneo pozicije SAD u odnosu na Srbiju - da ne traže od Srbije da prizna Kosovo i izražavaju spremnost da sa takvom Srbijom unaprede saradnju. To što očekuje da će Srbija sarađivati sa EU je razumljivo i nije u suprotnosti sa interesima Srbije i Srba na Kosovu.

U međunarodnim odnosima ključni su interesi ,a ne emocije, mada su i emocije činjenica.. Za emocijama posežu oni koji nisu sposobni da profilišu i obezbede da njegovi interesi budu uvažavani, ili oni čiji  interesi  nemaju veze sa stvarnošću.

Ključni je interes Srbije da svoje interese ostvaruje uz pomoć SAD, EU, Rusije i ostalih, a ne da sa bilo kojom od njih , pa ni sa susedima bude u svađi. Upravo je poseta američkog  potpredsednika prilika za unapređenje odnosa sa  SAD.

Postoji jedno iskustvo iz  međunarodnih odnosa , a to je da onaj ko tvrdi da se sa nekim apsolutno slaže u svemu i da ga u svemu podržava, zapravo mu ne pridaje značaj ili mu je svejedno za njegove probleme. Pa ni Rusija ne kaže da se apsolutno u svemu slažemo.

Nisu  problem razlike već stepen spremnosti da se rešavaju, pa čak i kad trenutno postoji i pitanje oko kojeg se ne može složiti.

U konkretnom slučaju, ako SAD kažu da uvažavaju stav  Srbije da neće priznati Kosovo, valjda je to uvažavanje stava Srbije.

Konačno, svako ko misli da se pitanje Kosova može bilo kako rešiti bez saradnjesa SAD, EU pa i Rusijom, je u sferi  iluzija i političke neodgovornosti.

... to sam hteo da Vam kažem ...

1

2

3

4

Podržite elektronske narodne inicijative - pročitajte ovaj blog, saznajte o čemu se radi - i podržite našu stranicu na Fejsbuku!

NOVO: Ako ne koristite Fejsbuk, ili ne želite da ga koristite za ovu namenu, molimo podržite nas na sajtu iPetitions, prateći ovaj link.

Sparno letnje veče u Cirihu, sedim na terasi, kao čitam, a u stvari osluškujem jedan open air koncert koji s obližnjeg brežuljka huji, buči i trešti mojim kvartom. Učini mi se da čujem Herberta Grönemeyera, nemačkog Zdravka Čolića. Ne mislim na koncert, ne mislim na Grönemeyera, ne mislim na Čolića, nego na Nemačku u kojoj sam jedanaest godina živela. Proveravam na inernetu, ne, nije Grönemeyer, verovatno sam negde polusvesno videla reklamu za njegov koncert krajem meseca, pa pogrešno svezala. Ovo što sada čujem je grupa Deichkind, i zapravo nimalo ne liči na Grönemeyera:

 1. Hoće li jagodinski gradonačelnik možda morati da objasni šta uopšte traže deca na vojnoj vežbi antiterorističkih jedinica ?

2. U kojoj to ulozi Dinkić s kamerama obilazi fabrike - i kako ministri u Vladi mogu da mu služe kao ikebana ?

Emisija Plavi krug, RT Vojvodine, 24.maj 2014.

Autorka emisije: Staša Jamušakov 

Gost: Stari i Novi Nebojša Milenković 

S obzirom da je bajka najpopularniji žanr poslednjih dana, ispričaću vam i ja jednu. Kad mogu svi, što ne bih i ja. U njoj ima i vila i krava i seljaka i štala i zaposlenih lica...S tim što je moja bajka prava, onakva kakvu vam sigurno niko odavno nije pričao. Dakle...

U sitne noćne sate ljubav mog života mi je gurnula lakat u usta. Uzvratila sam kolenom u levi bubreg.

- Dragulju moj, da li bi se malo makla ka kanti za đubre?

- Naravno da ne bih, smislu postojanja mog, trule ljuske od krompira su mi već u kosi.

- Ti za koju srce moje kuca, ubiše me tablete za pranje sudova, prosule su mi se pod leđa.

- Znam gospodaru emocija mojih, ali sifon mi udara u krsta.

- Sunce neba mog, ne bi li mi ipak mogli da spavamo u našem krevetu, umesto pod lavaboom?

- Ne, ne bi mogli, mužu i gospodaru moj, tamo već spava pas.

- Zvezdo oka mog, a kako stoji stvar sa njegovom korpom?

- Odlično, jedino zlato moje, tamo hrče mačak.

- Dragocenosti moja, a balkon?

- Mišiću moj plišani, tamo su već kiseli kupus i pingvini.

- Lahoru mirisni, a kauč?

- Lepoto moja oči zaslepljujuća, tamo je druga mačka.

- Onda ništa, ljubičice moja plava, samo ako bi ipak mogla da mi izvadiš svoje koleno iz krajnika...i pazi, curi ti jogurt za vrat...

Bela je rasla usred šljivara ogradjenog naherenim plotom koji je po vasceli dan groktao i čak usred letnjih vrućina se ponosio blatom do članaka. Potpuno nedosegljiva, usred strogo zabranjenog pomenutog prostora, kojim su carevale svinje. Zapravo, krmača veličine omanje podmornice, ponos kuće. Babina miljenica koja se tri puta dnevno nameštala za češkanje pod njene artritične prste, od milja gurajući ogradu tako da

Kažu da se novi domaćin starog zdanja na Andrićevom vencu  prvog radnog dana u ranim jutarnjim časovima, čim je seo za radni stol, prvo dohvatio poverljivih izveštaja civilnih i vojnih bezbednosnih agencija. Kad ono tamo, a sve uredno zavedeno pod «državna tajna» i «strogo poverljivo» uz potpise i pečate nadležnih, stoji: «plava riba, kljukana dinastija, svastikin but, bubanj, kundak, trt...». Dobro, možda je to sa svastikinim butom i preterivanje, ali je sasvim izvesno da su, nadaleko čuvene BIA, VOA i VBA, u svojim poverljivim izveštajima novoizabranog Predsednika detaljno izvestile o tome  koliko se naših turista napilo u Grčkoj i kakve su sve svinjarije tamo pravili, zatim koje su vojne jedinice na vežbi, a koje se i kako za izlazak na teren pripremaju... i tako dalje... i tome slično.

Noćas oko ponoći poginuli su bivši učesnici Velikog brata; Stevan Zečević Zeka, Zorica Lazić i Elmir Kuduzović. Poginuli su u teškoj saobraćajnoj nesreći na putu Obrenovac-Šabac.  

Nervirali su me povremeno, kada gledam, ne baš često često. Sada me grize savest i neopisivo mi je žao. Mladi ljudi od dvadeset i kusur godina...Upoznaš u tim emisijama pojedine bolje nego kolege za deset godina. Stvarno mi je žao.   

vest b92

ili ti - sasvim obična priča, drugi deo 

Znam da su ove teme možda dosadne. Znam da je zemlja u teškoj situaciji, znam da se nema para i da ovo mnogima liči na bla, bla, bla, ponavljanje u nedogled. Znam i da su ovo individualni problemi, da postoje preko potrebne i znatno važnije operacije koje bi valjalo odraditi, al’ pročitah pre neki dan kako se ministarstvo angažuje, pa ćemo, eto dobiti i savet za demografsku

Trideset drugi na listi 100 najznacajnijih ljudi na svetu, vajar Anthony Gormley, vraca ljude u kontekst pejzaza.

Prvi put sam ga videla u Liverpoolu na Plazi Crosby, 3 milje zapadno od Royale Seafood Docka. Vojsku gvozdenih ljudi zagledanih u Irsku oko kojih se provlacila plima I oseka.

Gormley-jev najnoviji rad "One and Other" mozete videti na Traffaglar skveru.