Ili, kako sam se provela na koncertu Radeta Šerbedžije i Miroslava Tadića

Ajde odmah da se izjasnim :

Što se muzike tiče, potpuni sam dunster. Imam samo dve kategorije - dopada mi se i ne dopada mi se. A ko je šta, gde i kad pevao ne pamtim ni u ludilu. Tako da ovo ne može da bude muzička kritika, sve i da imam takvih pretenzija (kojih, hvala na pitanju, nemam).

I, evo nas, čeka nas drugo polufinale.

Pošto sad znamo da smo se kvalifikovali za subotu, moći ćemo večerašnje takmičenje da pratimo mnogo opuštenije.

A ako ćemo pravo, izgleda da će večeras biti i zanimljivije... Bar ako je suditi po onome što videh na dragome nam You Tube-u.

I dalje ostaje poziv da kačite negdašnje i sadašnje evrovizijske, skoroevrovizijske i ine pesme koje vas na istu asociraju, da komentarišete sve - od muzike, preko koreografije, do, naravno, kostima - i generalno, da se opustite i zabavite dok pratimo takmičenje koje, po rečima čuvenog komentatora BBC-a svi vole da mrze.

Što se mene tiče, ja ga samo volim.

Seća li se neko kad su ono počeli da uvode biometrijske LK? Ima više od pet godina, u to sam sigurna. Pa je bilo ono - ako ne promenite do kraja godine... I ljudi pohrlili, stvarali se redovi i haos jer banke i slične institucije nisu imale čitače za LK. Pa dok su ih nabavili i naučili da koriste. U međuvremenu rokovi produžavani i, eto, konačno, 31. decembra ove godine definitivno prestaju da važe stare LK. Valjda su ih do sad svi promenili?

E pa došlo mi je ...

Ali, samo mi je došlo ...

Pošto sam ja, je l' da, jedan seriozni cikloputnik, napravila sam orijentacioni plan vožnje za sledeću godinu. On, tj. plan, zavisiće naravno od viza i još koječega (a rekla bih, najviše od novca), ali s ponosom ističem da sam ovog leta javno napisala kako nameravam da za Novu godinu budem u Laosu -- i evo me zaista tu.

Elem, bilo bi fenomenalno, neverovatno, nezaboravno... ako bi

*

Posebnom stazom za motorcikliste i bicikliste koja počinje odmah nakon maležanskog graničnog prelaza, ulazim u ostrvski grad-državu - Singapur. Duž staze nalaze se desetine šaltera granične policije, pa uprkos stotinama motora koji pristižu svakog minuta, ni u jednom redu nema više od tri-četiri dvotočkaša. Sve je tako organizovano da vozači ne silaze sa njih, osim što moraju da skinu kacige kada predaju pasoš ili identifikacionu kartu.

Ili -- kako me i nakon dve i po godine u južnoj Aziji ona opet iznenađuje pokazujući mi koliko zapravo malo znam o tamošnjim ljudima. Priča o stanovnicima Sumatre koji me istovremeno izluđuju svojim ponašanjem i dovode do suza svojim dirljivim pričama i postupcima.

*

Šok nakon Singapura bio je očekivan, ali ni približno u toj meri u kojoj me sustiže odmah po prelasku na ostrvo Batam, koje pripada Indoneziji. (A još ne znam da je ono pod najjačim uticajem svojih severnih super-razvijenih suseda i samim tim najmanje 'indonežansko' od svih indonežanskih ostrva.) Prva slika je - prljavština. Prvi utisak - gužva i buka. Siromaštvo me zaskače iz svake sklepane drvene kućice sa koje visi natpis sa zvučnim imenom nekog svetskog brenda, najčešće - mobilnih telefona ili kola. Statusni simboli kao magični ćilimi koji će srećne vlasnike poneti daleko od surove stvarnosti.

...

Kučence je švrljalo levo-desno kao da je sve u redu, bez pretpostavke o sopstvenoj sudbini. A sudbina psa spašenog tek nešto više od tri meseca ranije bila je nepredvidiva.

            Nešto što je isprva izgledalo kao obična senka krenulo je korak dva prema nama do podnožja zemljanog uzvišenja. Obratilo se psu na nekom jeziku koji nisam razumeo. Usled sledećeg približavanja od korak dva glasovi su postali jasniji ali meni i dalje nerazumljivi. Međutim senka je dobila oblik i sada je bilo jasno da je to devojka koja čeka ponoćni autobus za nigde. Zatvorio sam usta i počeo da dišem samo na nos što vrlo retko radim. Utišao sam sebe.

Iako na kontinentalna i globalna zbivanja neće uticati poput Rišeljea, Napoleona ili Bizmarka, on će uspeti nešto što nijednom od pobrojanih državnika nije pošlo za rukom - da postane simbolom državnika koji neće biti samo moćan, već i pravedan, i kod koga će, štaviše, kategorija pravde, i u socijalnom i u političkom smislu društvenog blagostanja, biti višestruko pretežnija od kategorije moći. Dok je Rišelje ostao upamćen kao hladnokrvni administrator „državnog razloga", dok je Napoleon ostao upamćen kao vulkanski general pobunjenog građanskog društva, dok je Bizmark ostao upamćen kao konstruktor nacije „od krvi i čelika", De Gol će, pre svega, ostati upamćen kao „pravedni kralj" (franc. roi juste), odnosno kao čovek koji će postati otelotvorenje političke moći koja će biti obuzdana kategorijama etičkog univerzalizma i pravnog konstitucionalizma.

Jedan od većih “faula” Imre je napravio negde oko Nove godine. Bio je tako nakresan da je ispred vrata sopstvenog stana zapišao dečije cipele koje su bile uredno složene.

Vrata mu otvorila lično tašta.

"Sve srećne porodice su iste, a svaka nesrećne porodica je nesrećna na svoj način."

Lav Nikolajevič Tolstoj 

Još jedna u nizu porodičnih tragedija koja se desila u Mladenovcu kada je četvoročlana porodica ubijena od strane oca sa psihičkim problemima pokazuje još jednom da se takve stvari mogu sprečiti. Velika je tragedija kada se nešto tako desi ali isto tako je velika tragedija kada niko iz te porodice i ljudi koji su poznavali tu porodicu nisu prijavili nadležnima o nasilničkom ponašanju glave porodice. Slušam one izjave suseda i svi sada

Primila sam ovo saopštenje juče od mojih drugarica i saradnica iz Udruženja Almaterra u Torinu. Ovakvi događaji su postale svakodnevnica u celoj Italiji od kada je Berluskoni pobedio na izborima i formirao vladu. JT

Torino 4 juni, 2008
Želimo da prijavimo nemio događaj kome je prisustvovala jedna interkulturna medijatorka iz Monkalijerija. Oko 8.30 sati na početnoj stanici autobusa 67 , Monkalijeri, u prepun autobus sveta koji u to vreme ide u školu ili na posao, ušla je policijska patrola, i naredila svim strancima da siđu, zatim odvojila muškarce od žena