Ti si oduševljen

Ti uživaš

Tebi je sada sve potaman

Došli su dečaci sa ćoška

Ovoživotno se u Potajnku rasporedili

izazivajući smisao zaklinjući se Ocu i Zimzelenu

Ne bojiš se više mraka

dok se nad Beskonačnim stubom bekelji sunce

I mesec bi mogao da stane u čašu mleka

Hajdemo šinobusom po Panoniji da sejemo reči

one koje smo zaboravili i one koje još nismo izgovorili

od kukuruzne svile brkove da pravimo

vrane da nateramo da nam donesu po fraklić duda

Prazne ulice da privolimo na ljude

ДО ГРАНИЦЕ ЗЛА И ЉУДСКЕ НЕСРЕЋЕ

            „Ако дуго гледаш у понор“, роман Енеса Халиловића (1977, Нови Пазар), објављен је у престижној библиотеци „Албатрос“ Јагоша Ђуретића (која се приближава двестотој књизи) у издавачком предузећу „Албатрос плус“, Београд, 2016. године. Овај други роман Халиловића, који је и песник, приповедач и драмски писац, носи поднаслов „Дијалог о празнини“. Та празнина – понор која, када је дуго гледаш, „ гледа у тебе“ (Ниче) су 90-те године прошлог века у малом граду који се немерљиво обогатио увозом тексас-платна за фармерке у чије ролне су била уметнута паковања дроге. Зарада од те „трговине“ створила је моћ да се управља људима и институцијама.

            „Мафија је држала град као тор – пише Халиловић - имала је сваку власт, полицију, војску, скупа кола и фирме... И цијели град претворио се у бивљу пијацу“ на којој је све на продају, док је држава „производила само смрт“.

.

.

.

Svim dragim  znanim i neznanim prijateljima, blogokolegama i blogokoleginicama, članovma i čitaocima bloga   želim srećnu i  uspešnu  Novu godinu!

Želim vam da vas ne boli ono što vas je bolelo

a da vas voli ono sto vas nije volelo.

 Želim da vam deca budu bolja od vas, da se

više vi hvalite njima nego oni vama.

 Želim da vas dobro služe noge, da na njima

Iz raznoraznih razloga, stvorila se potreba da nakon otprilike godinu dana, putujem u Zagreb. Tokom poslednje tri godine, dosta vremena sam boravio u Hrvatskoj radeći na filmu koji je konačno priveden kraju i sada je bilo neophodno da kao scenarista, asistent režije, pa čak i glumac, odgledam završnu verziju po ko zna koji put premontiranog filma. Bilo kako bilo, film je završen. I baš kada je završen, nekome je palo na pamet da ukine vize, problem koji nas je proždirao tokom tri godine muka.

Već godinama unazad fizički prostor mog života je omeđen trima tačkama : kuća - pos'o - klub HP (klub hercegnovskog pozorišta).
Posljednjih dana pojavila se realna opasnost da se i taj krajnje ograničen rezervat
redukuje na jednodimenzijsku kuća-pos'o relaciju.
Naime, odlukom Osnovnog suda u HN, pozorište je dobilo nalog da se u najkraćem roku iseli iz trošne kućerine poznate kao Palata Burovina, u kojoj kao podstanar "živi" već 23 godine.

 Robbie Robinson

Razmišljao sam se između dvije verzije ovog bloga. Prve, minimalističke, sažete u formi sportske vijesti, i druge, nešto opsežnije, analitičko banalitički koncipirane. Na kraju sam se odlučio da ih obje integrišem u jedan tekst, tako što ću prvu verziju iskoristiti kao uvod.

Sjećate li se uvodnog dijela o Zelenom Zubu na samom početku filma Kako je Propao Rokenrol? Ono kad Koja par puta ispremješta na stočiću opružene noge, a onda kamera krene da prelazi preko ploča sračunato izaranžiranih na polici iza

Kadar, normalno, završava Najvećim Hitovima Discipline Kičme, iza kojih slijedi još samo Hendrix ;) A prva u tom nizu ploča je Chewing Hides the Sound (iz 1979.) od Snakefinger-a.

E, ovo je blog upravo o tom čudaku. I moguće, djelimično objašnjenje otkud baš on na tom mjestu u toj sceni.

Jedne izuzetno hladne beogradske noći  jedan moj drug je ostao bez prebijenog dinara, pijan i sam, na opustjeloj Slaviji. U  kasno doba, sabijen  košavom i dvocifrenim  minusom, očajnički je čekao noćni autobus čiji  se nailazak polako počeo pretvarati u utopiju.

 pišem pismo, tinta mi se proli, daleko je onaj ko me voli,

 voli,

 voli,

daleko je ko me voli....

... i onda ja ne mogu da prestanem da pevušim ovu pesmu...

u stvari ovo sad nema veze ni sa čim.... došlo mi bez veze, onako

evo,  poslušajte fantastičnu tamaru obrovac

Priča o Jeleni

Znam tog čoveka. Umakne mi ponekad, ali uglavnom ga znam, pratim ga nehotice, ne mogu da ga ne pogledam u prolazu. Uzvišen je, krut, blag i usporen.

Uvek kao da odlazi. Kažu da je bio ratnik.

Sada, kažu, traži Jelenu. Jelenu i njene cvetove. Mali grad zna celu priču. Odakle i kako, ne znam, on je nikome nije pričao, siguran sam.

Počelo je jednog žutog popodneva na železničkoj stanici malog grada. Stanica je imala samo tri koloseka.

Odlazio je u šumu, u rat, stajao je mirno kraj niskih ograda prvih kuća kojima

BUDUĆNOST NAŠE DECE NIJE NA PRODAJU

Zahtev roditelja dece maturanata je da se rezultati testa ponište, a deca upišu na osnovu proseka. Tužne okolnosti oko testova, krađe i preprodaje, grešaka u tipu tekstova, zatim različitih testova za decu koja su polagala na manjinskim jezicima i sve druge prijavljene nepravilnosti nedvosmisleno dokazuje da su deca stavljena u neravnopravan polažaj i da nisu polagali pod jednakim uslovima.