Dobila sam popodne od naše blogokoleginice Male Mame ( kleinemutter ) SMS poruku     sledeće sadržine:

               RFZO je odobrio enteralnu hranu svim neurološkim bolesnicima. Ostalo je da se to potvrdi u  Skupštini ( Zašto, pojma nemam. ). Najveći pritisak na njih je došao sa Bloga. Kad će deca početi da jedu tu hranu još se ne zna. Molim te da ovo okačiš kao komentar ili novi blog...

Sve je počelo tako bezazleno, u jednom snu, punom različitih glasova. I posle toga zbunjujećeg sna, osvanulo je sasvim obično sunčano jutro, nalik bilo kom sunčanom jutru. Ali... to uopšte nije bilo obično jutro, barem ne za Proku.

Umoran od sna, naš junak je otišao do kuhinje ne bi li skuvao kafu i odagnao osećanje koje ga je pratilo od otvaranja očiju. Kad, bez najave, džezva progovori: „Izdajniče!“

u susret predstojećoj NFL sezoni

 Ovo je definitivno moj čovjek - Walter Payton. Jedan od najvećih raning bekova u istoriji američkog fudbala, zvanično 5. na listi najboljih 100 igrača svih vremena, "Sweetness". Smatra se, da je ujedno bio i najkompletniji napadač u povijesti ove žestoke igre, pošto je znao jednako dobro da prima loptu kao hvatač ( wide receiver) ali i da uputi pas, napravi blok ... jednom riječju univerzalac.

Prije cirka-otprilike okruglo 30 godina izašao je debi album legendarne kanadske pank grupe Nomeansno. Upečatljivog naziva (Mama) i omota koji je predstavljao interesantnu "roršahovu mrlju" na datu temu, to izdanje predstavlja začetak jedne briljantne i dugotrajne diskografije.

ovo je svojevrsni kontrablog samom sebi (ide smajli koji radi mrtvo dizanje i prdi uslijed silnog naprezanja)

  Hafthor Julius Bjornsson (u sredini) sa članovima ekipe na snimanju Games of Thrones

podloga za (jedan od) plakata 10. HSF,  autor - Tihomir Tikulin Tico

Život je nekom majka, nekom ba(j)ka, nekom vic, a nekom strip... Ja bih strip, ako mogu da biram.

Dobro sad, život može biti i svašta nešto treće, ali bih tim dodatnim pobrojavanjem rasplinuo poetsku nit kojom sam namjeravao da ovaj blog usmjerim i povežem sa  X, jubilarnim,

ništa ne bih menjala,  nikog ne bih pustila, u moj svet ni da priviri, ti što ništa ne nose, neka mi ne dolaze , ja vrata ne otvaram, dok darove mi ne donesu,  ne otvaram , ako nisu bogati

 ovo je najava jedne prodajne izložbe nakita od (ah) plemenitog metala... ne, lepše zvuči od srebra i zlata... i dragog kamenja. stvar počinje sutra dakle u nedelju u 19h na jednom (pa jeste čarobno) čarobnom mestu u jevrejskoj opštini, u beogradu u kralja petra br 71

neko zna neko ne zna, nije ni važno, ja sam jednu deceniju svog života provela živeći od

U nas je ove godine izašla knjiga St. Vladimira Jovanovića Izvrsnost u akciji / Pripovest o Mišimi – izdavač IBN studio – o životu, delu i smrti jednog od najvećih pisaca Japana, J. Mišimi. 

 La muerte no es un adios. 

Evo drugog dela prve glave...

Moj GOST i dalje ne želi da ga predstavim, stoga, ostaje vam samo da čitate! (I komentarišete, naravno) 

Svežina večernjeg vazduha prijatno ga okrepi, dok se smejao u sebi, zahvaljujući svojoj sreći, da se u ovoj situaciji obreo među srdačnim Norlanđanima koji, naizmenično zovu jedni drugima ture pića, a ne među Gitsima ili Jasmovikinzima, gde tradicionalno svako plaća samo sopstveni račun. Tu nikada ne bi mogao da napije ova dva oklopnika, a da pri tom ne izazove sumnju.
Sumrak se već hvatao. Lomača na trgu bila je završena. Napravljena je sa toliko prepredene surovosti da je svakom čoveku stomak poigravao pri pogledu na nju. Majstorstvo sadističke osvete ljudskom rodu Biskupa Tojstolfa, bilo je dostiglo vrlo visok nivo. Hrpa vlažnog pruća, koje loše gori, nalazila se oko velikog stuba sa dva gvozdena obruča postavljena malo iznad glava žrtava. Na svakom je visio debeo venac od katrana i borove smole. Čitava mreža konopaca natopljenih katranom spuštala se odozgo sve do podnožja lomače, gde ju je opasavala u bezbroj krugova kako bi poslužila kao fitilj lošem gorivu. Sve je bilo smišljeno kako bi se kažnjenik dugo mučio na vatrenoj kiši i da bi nestao u plamenu baš kada se ona pretvori u pravi pljusak. To je sigurno trebalo da simbolizuje viziju samog Pakla. Time bi se, kako su smatrali tadašnji teološki mislioci, verovatno moglo preventivno delovati na vernike.
Nasuprot tom biseru ondašnje tehnike nalazila se sklepana tribina sa počasnim sedištem za sudiju. Veliki drveni krst, crno obojen, nadnosio se nad konstrukciju.

Kada je Frija počela lenjo da se proteže po ležaju, podnevno sunce je već dugo sijalo nad Šumom Trolova. Graja viljenjčke dece i pesma šumskih ptica prodirali su kroz otvorena vrata i prozore evelonjanskog čardaka. Probuđena tom galamom, tamnokosa devojka sede u postelji, još ne otvarajući oči svetlosti koja ih je vređala. Onda, polako, podiže kapke obrazujući na svom licu dva uska proreza kroz koje je bacala pogled na novi dan. 

Zinaid Miki Memišević 1950-2023

Da, znam da ti to nije bio "glavni" poziv, da si ovde bio poznatiji kao glumac, ali, za mene i moje drugare iz odeljenja uvek ćeš ostati Profesor. Sa velikim P. 

Onaj, koji je ušetao,  tog prvog časa, vitak i mlad, u džinsu, bacio dnevnik o katedru, saopštio nam svima da unapred imamo zaključene petice iz njegovog predmeta i onda krenuo da nas proziva: "A kako se VI zovete?!" 

Gledali smo, zbunjeni, to čudo, ne mnogo starije od nas, koje se nama, uglavnom klinkama (većinski žensko odeljenje) obraća sa "VI".

Bilo je to davne 1980. Bili smo "Šuvarice", druga generacija, upisani u treću godinu XIII beogradske gimnazije na smer spiker-voditelj. Jedan od predmeta toliko novih da ne da nije imao udžbenike, nego, verovatno, ni jasno definisan program, bila je "Scenska kultura". Na sreću moje generacije, za profesora iste dodeljen nam je veliki Zinaid Memišević.

Gledam, slušam i malo sam se zabrinuo. Zoran Milanović i Ivo Josipović, onako iz glave, mirno, pomirljivo, iskazuju poštovanje „branteljima“ i saopštavaju svom narodu da „treba biti veliki u pobedi“. Koliko su ovim govorima uspeli da pošalju poruku, onima kojima su hteli da pošalju, videćemo. Ostali deo manifestacije totalno pacifistički. Vojska bez oružja, branitelji bez euforije, ne spominju imena haških osuđenika.

Pitanje do pitanja, a tumačenja koliko hoćeš.

Skoro nesto imbeciilnije nisam cuo i video…i to u moru svakodnevnih imbecilnosti kojima smo zatrpani. Ova je svakako mnogo benignija od svih crnih hronika, zlostavljanja dece, korumpiranih lekara koji truju pacijente neumernim dozama citostatika, majstorima pranja novca i…tako dalje, tako dalje…

Upravo ta, uslovno receno, benignost me je naterala da je pomenem, da cisto ne ostane nezapazena.

Ima tu neko vreme kako su se ploče utrendile. Objašnjenje koje nam nude sledbenici tog napora nije samo kvalitet zvuka, već i zahtev koji pred slušaoca postavlja gramofon: ploča se sluša cela.

Svakako da dobre ploče imaju izrazitog favorita širokih narodnih masa, ali najbolje ploče imaju tajne favorite, pesme koje se vole upravo zato što su se čule kroz slušanje celine, jer su dobile šansu, jer su bile deo jedinstvenog osećanja ili su ga stvarale. Recimo, u slučaju albuma Led Zeppelin IV svi znaju za Stairway to Heaven ili Black Dog, ali tek poneko ume da poštuje hipnotičku snagu The Battle of Evermore ili način kojim When the Levee Breaks najavljuje stvari koje će nas tek obarati sa nogu.

Ploče su imale strukturnu logiku. Sastavljene od dve strane, A i B, obično su se sadržavale desetak pesama, gde su obično prve bile brže a kasnije sporije. Ovo je krajnje uopštena stvar, bilo je ploča i sa samo jednom ili sa čak desetak pesmom po strani. U standardnom stanju, razpoznavali smo pesme po mestu na strani, recimo A2 je druga pesma na prvoj strani. Ozbiljniji slušaoci su se obično kleli u B3, dok su šminkeri kupovali ploče isključivo zbog A1 - recimo na ploči Bio sam naivan crnogorskog pevača Daniela A1 je bila Džuli, a B3 je bila Ti Si Moja Sretna Zvijezda. Koje se sećate? :)

Eto, raspisao sam se o pločama, a zapravo sam krenuo da pričam o The Astonishing, novom albumu mog ljubljenog progresivnog Dream Theatera. Hajde da odmah čujemo ulazni singl sa albuma, pesmu The Gift of Music, pa ćemo da bistrimo detalje.

"A ti dervišino moja, kadija postao, sudiš li, sudiš...Čovek dođe na vlast sa namerom da promeni svet, a promeni sebe...Svet ostane isti a valjalo bi ga iz temelja mijenjati. Samo strah ga drži ovakvijem."

Sreli smo se nekoliko puta. Samo smo jednom "službeno" razgovarali. Tada je, na neko moje pitanje o politici, citirao ove redove iz Selimovićevog romana. I objasnio mi zašto Beograd za njega arhipelag, skupina živopisnih ostrva.