Uskoro će godišnjica terorističkog napada na SAD od 11.9.2001. godine, što pokreće različita pitanja, uključujući i ono na kojim se sve nivoima uopšte i vode ratovi. Naime, mnogi će reći da je osnovno obeležje terorizma to da je jedan od ključnih ciljeva, možda više nego i bilo koji drugi, napad na simbole nekog društva. Gde se ova definicija, neretko, može sa terorističkih napada proširiti i na mnoge druge, čemu smo i sami, što u bližoj, što u daljoj, a čak i u nedavnoj prošlosti često mogli da posvedočimo.

ili: Kad bih otišao na jutrenje

emerv ejntel

            Kada bi samo mogao da se vrati unazad, da premota leto ’90. Izašao bi na javno mesto psovao bi i proklinjao. Mnogi bi ga gledali kao ludaka ali oni koji bi sklanjali pogled, znao bi da oni znaju, ne samo da znaju nego oni sve i kuvaju, prokleti kuvari i kuvarice. Sa takvima nije želeo da deli vazduh.

У Француској сви протести, поворке, целоноћна заседања на трговима, сукоби са полицијом, синдикати, партије, парламент, посланици, цео демократски систем је изигран. Капитал је прогурао своје, систем је скинуо маску и показао своје право, насилно лице.

Naron of the long-lived Rigellian race was the fourth of his line to keep the galactic records.

He had a large book which contained the list of the numerous races throughout the galaxies that had developed intelligence, and the much smaller book that listed those races that had reached maturity and had qualified for the Galactic Federation. In the first book, a number of those listed were crossed out; those that, for one reason or another, had failed. Misfortune, biochemical or biophysical shortcomings, social maladjustment took their toll. In the smaller book, however, no member listed

svako ima neki svoj trip vezan za olimpijske igre. svakako jedan od najvecih planetarnih dogadjaja koji je savrsena prilika za upoznavanjem svaceg neceg novog lepog i zanimljivog sto postoji sirom kugle.

naravno, sada je znatno lakse odgledati sve ono sto te zanima, sto nemas priliku na javnim servisima ali moram primetiti da je njihov program malo neprilagodjen raznolikosti sportova koji postoje.

ok, poceo sam sa time da svako ima neki svoj trip vezan za igre i znam da je jedan od uobicajenijih prebrojavanje medalja ali... dajte malo gimnastike, ragbija

And so it begins...

Povodom 101. godišnjice objavljivanja pesme "The Road Not Taken" Roberta Frosta, dajem svoju varijantu prepeva na uvid  ljubiteljima poezije i celokupnoj javnosti.

Staza kojom ne ide niko

U žutoj se šumi račvaju staze,

Žao mi je što ne mogu svima

Izabrah jednu, a sve mi se gaze

Dok vijugaju kroz čestar gusti

Pitam se gde bih stigao njima;

da će Tramp da pobedi u novembru.

ВИРТУЕЛНО ПРАВО НА ГРЕШКУ

Како одвојити децу од компјутерских игрица? Велика дилема која мучи психологе, родитеље, педагоге... Говоре и пишу о томе, забринуто климају главама и врате се да читају новине и гледају телевизију у којима су слични садржаји, само разрађенији и гламурознији, и забрањени за младе. Разлика је у томе што су игрице директније и што активирају дете које «осваја» многобројне  нивое, док родитељи уздишу над «судбинама» главних јунака у 36. наставку популарне серије.

Некако је чудно ово лето у Србији.  Шпекулације око датума формирања владе подсетило нас је на чувену драму „Чекајући Годоа". Наравно, разлика је у томе да смо ми дочекали владу док Годо никада не дође.

Али време чекања је идеално за размишљања о разним темама и погодно да се ради нешто несвакидашње. Ја сам га искористио

Doduše ima rešenje - zahteva malo truda, ali praksa nije nepoznata akademskoj zajednici... Da praksu ozvaničimo, uvedemo u legalne tokove, kako i dolikuje uređenom društvu.

Profesor/nastavnik/učitelj, na svom prvom času potpiše udžbenik, učeniku, i ne da mu ocenu ukoliko na kraju godine na uvid ne donese originalno potpisan udžbenik. Time se izbegava svako snalaženje, podržava se suština sistema (obrazovanje je roba - mora da se plati) izdavači sretno trjaju ruke, a sistem isporučuje papir (suštinu) samo onome ko plati.

Ne sumnjam da bi prosvetna zajednica

Šešelj u koži, dolazi mi Šešelj,
Šešelj u krznu, dolazi mi Šešelj,
Mislim na mladost, i mislim na trud,
Mislim na Zemun, na metak, i sud.

Vidi da nije možda stig'o Šešelj,
Traži i naći ćeš u meni trulu vlast,
Gore u meni je bujica reči,
Dole u meni je Ukrajina...

                        КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“