Seo sam za laptop da napišem nešto i, istog momenta, nehotice - razume se, prizvao tamne oblake iznad svog grada, ta užasna boja oblaka je pretila kišom, a kiša uvek preti da izraste u nešto veće, užasnije, u ’’grad’’ recimo, ili olujni vetar što ga prati u stopu i primorava reke da iskoče iz korita, odnesu ljudske i materijalne žrtve, a najveće žrtve bili bismo ti i ja, osuđeni da na TV-u gledamo političare u ulogama spasioca. Oblaci se razvukoše po čitavom svodu, ali nije kanula ni kap kiše, iako sam je očekivao. Uvek kada učinim nešto što nisam radio dugo, kada

  Nismo uspeli da opravimo kolače niti da kupimo crni i žuti sok ali smo, umesto đakonija, došli da pokupimo pohvale i pogrde i,  sa ono malo ponosa što nam je preostalo, podelimo novi projekat ekipe

Mnogi se ne sećaju, ali kada se birao prvi poverenik za zaštitu ravnopravnosti, jedan od kandidata bio je Goran Miletić koji je imao podršku nevladinog sektora i LDP poslaničke grupe. On nije prošao, već je za poverenika postavljena Nevena Petrušić. NVO sektor se mnogo ljutio jer ih nisu poslušali, ali su brzo zavoleli Nevenu, jer se pojavljivala na svakom događaju koji NVO organizuju, što divno zvuči u projektnim izveštajima za donatore. Po mom nestručnom mišljenju Nevena Petrušić je instituciju poverenika dovela do besmisla, jer je politički kalkulant koji nikome nije hteo da se zameri i nije talasala, tj. imala je pokušaje talasanja ali je to Kurir brzo sredio. Ali to nije tema ovog bloga.

Svi su znali da Neveni Petrušić ističe mandat ove godine, ali se NVO sektor toga, kako ga je bog nesposobnog stvorio, setio kada je već bilo kasno. Tako je pre neki dan 200 nevladinih organizacija (čitaj 100 ljudi) u nekim silnim NVO mrežama poslalo otvoreno pismo u kome se ljute što ih niko nije konsultovao povodom izbora poverenika i traži da se ponovi utvrđivanje predloga kandidata za mesto poverenika.

Oni izražavaju duboko nezadovoljstvo načinom na koji je utvrđen predlog kandidatkinje Brankice Janković za funkciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u čijoj je nadležnosti sprovođenje Zakona o zabrani diskriminacije i traže da narodni poslanici ne usvoje predlog koji je dostavio Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo i da se u saradnji sa civilnim društvom pronađu novi kandidati koji ispunjavaju uslove predviđene Zakonom o zabrani diskriminacije i da njihove biografije budu javno dostupne.

None of the principle actors have arrived yet on the set, nor has the director - citing some unease about getting paid for half of it in 20 years - but the producers (Sheik Ali Xander & Associates) have so far put on a spectacle worthy of Metro Goldwyn Mayer.

We needed movers. We called a few. We agreed a deal with one. He came, he forgot the deal, and he began threatening to "beat" us when we insisted. He said that he had beaten his mother that very morning. He held the thing we had to move hostage. He added, just for information, that he was a "woman-hater."

The branding of Serbia has been going through a very long series of false starts and misfires for as long as I have known about it. I was involved in an early post-transition project in 2004 and 2005, but the branding initiative was ultimately shelved because no one could address the elephant in the conference room:

What is Serbia's brand?

On December 23rd, my latest book, Grumpy in Belgrade: The Prehistory, will hit bookstores all across Belgrade. Impact craters from the collision are expected to form along Knez Mihailova. Please alter your routes accordingly.

The new book, which exists now in the future, is all about the past - the prehistory of my Serbian sojourn. The pieces collected in the new volume of grumpiness were written between 2002 and 2006 - just before I began posting them here on B92.

The Resolution

Not everyone makes a New Year’s resolution – except maybe as a joke. The Resolution is a promise made to yourself, the universe, and anyone standing near enough to hear and bored enough to listen, about something you would like to do differently in the year to come.

Колико год неко (а то сам првенствено и ја) не био фасциниран формом, све правдајући се суштином, не сме се занемарити и значај формалних ствари.

Таква једна, скоро па пука формалност, десила се и јуче. Мислим на оддржавање Друге међувладине конференције Републике Србије са Европском унијом. Том конференцијом и отварањем

Da sam ja neko ko se pita u DS, izbacio bih Borka Stefanovića jer on na poziciji potpredsednika stranke i ne sme da je razbija ili cepa. Čak ni u nagoveštajima. A nagoveštaja je bilo dosta. U jednom intervjuu Stefanović demantuje novinske napise da mu Jovo Bakić piše program i kaže da mu nije ambicija da cepa DS, a paralelno s tim Jovo Bakić u potvrđuje da piše Borku program i dodaje kako u budućoj Stefanovićevoj stranci neće biti mesta za sve, već samo za elitu. Sve liči na igru dobrog i lošeg policajaca. Jedino nije jasno koji je ovde dobar.

Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u ambasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.

U Varšavi, Pragu i Bratislavi tisuće anti-imigrantskih prosvjednika izvikuje parole "Islam je smrt Europe!"
Tjedan dana prije toga, u Vatikanu, Papa Chico je svoju pastvu, te implicitno istočnoevropske katolike, zamolio da svaka parohija primi po izbjegličku obitelj.
Već deveto jutro zaredom, u parkićima pored beogradske štajge operiše moj drugar Matkec kojega poznajem

pogledah sada film Nicije Dete koji me vrati u proslost i osvetli neko davno zaboravljene fotografije. Kisne beogradske ulice, stare fasade, "Komision", nekakve ljude u izlizanim jaknama i velike svetlece reklame na kojima je uvek falilo poneko slovo. I uvek je tu neki ulicni pas, taksista i memljivi podzemni prolazi.