Sve je počelo slučajno, kako to uglavnom biva sa većinom bitnih stvari.

Pre desetak godina, kao mlada nastavnica istorije, ali i neko ko je završio nižu i srednju muzičku školu, Ksenija MIrković se  prihvatila  vođenja hora i pripreme predstave  u OŠ " Ljuba Nenadović" u Žarkovu. Na sreću dece sa teškoćama u razvoju, a pogotove one sa autizmom, predstavu je videla tadašnja direktora OŠ „Antun Skala“ (škola za decu sa teškoćama u razvoju) Jasmina Jovanović i oduševljena onim što je Ksenija  uradila, pitala je da li bi pokušala nešto slično da napravi u njihovoj školi. Kako nikada nije radila sa decom sa teškoćama, bila je zabrinuta da li će umeti tako nešto, ali je odlučila da pokuša.

Pescanik.net ce, najverovatniije vec od sutra biti ponovo dostupan. Menja se domacin domena ili kako se to vec kaze i sve te tehnicke komplikacije traju. Ipak, ovaj slucaj sa sinhronizovanim napadima otvorio je jednu mnogo vazniju temu, koja se vec godinu-dve vuce po partijski opredeljenim medijima. Ta podela na dve Srbije, koju su ustolicili oni koji se pretenciozno podrazumevaju Prvom, a ispred Druge, ranije je stajala na granici podrske LDP-u. Sada, kada LDP postaje razumna partija i ta koja pruza podrsku, stvar se morala jos vise suziti i granica dve Srbije se postavila na Pescaniku. Uz

Autorski tekst za Nedeljnik 24.10.2013.god.

Srbija vodi promašenu ekonomsku politiku u poslednjih 10 godina. Ekonomsku politiku baziranu na javnoj potrošnji, uvozu, državnoj privredi, subvencijama, bacanju novca u bunar, korupciji, odsustvu smislenih reformi i večitoj nadi u strane investitore koji će preporoditi Srbiju. Ovo živo blato nas je koštalo ne samo tih 10 izgubljenih godina, već i 300.000 izgubljenih radnih mesta, uništene privrede, javnog duga na nivou 60% BDP-a i deficita koji ove godine a i naredne, prelazi 6%.

  Gomboc na izložbi u Šangaju. (Veličina silueta ljudi s desna daje predstavu o njegovoj dimenziji.)

Na mađarskom, reč gomboc znači “loptica”, a ponekad se u Vojvodini taj naziv koristi za “knedlu”.  E, ovo je tekst o jednoj posebnoj knedli, njenim matematičkim i geometrijskim osobinama, i tome kako je jedna knedla (prikazana na slici) postala zaštitni znak mađarskog paviljona na Svetskoj izložbi 2010. godine u Šangaju.

Nedavno je u Gardijanu izašao sjajan članak - intervju sa Dejvidom Mičelom koji je prevo knjigu Zašto skačem, a koju je napisao trinaestogodičnji Japanac Naoki Higashida koji ima autizam.
Dejvid kaže da mu je knjiga veoma pomogla u tome da bolje razume svog sina. Meni su pomogla oba tekst, i intervju sa Dejvidom, čija je većina rečenica kao da sam ih sama pisala, i delovi iz knjige koji su objavljeni u Gardijanu. Nadam se da ću uskoro imati priliku da pročitam celu knjigu, a bilo bi divno kada bi je neko objavio i na srpskom.
Snežana Lazarević se potrudila da ovaj tekst iz Gardijana prevede, a ja želim da ga podelim sa vama. Oba su dugačka, pa ću ih radi bolje preglednosti i lakšeg čitanja objaviti kao dva zasebna bloga.

 Kako sam učio da živim sa autizmom svog sina - David Mitchell

... on je objavljivao neke poverljive depeše koje su, neki tvrde, pomogle razumevanju svetske politike, ali i dobrim delom ogolile američku diplomatiju. Da se u zemlji Srbiji neko bavio depešama vezanim za našu zemlju, slika o političarima koji nas vode bila bi mnogo jasnija. Ali, očigledno da srpskim medijima to nije bila interesantna tema. Potpuno ih razumem, gde su našli da objavljuju depeše dok se Ceca patila u kućnom pritvoru!

Nego, da se vratim na Asanža. On se trenutno nalazi u Ekvadorskoj ambasadi u Londonu, a vlada Ekvadora mu je odobrila azil, da ne bi završio u nekom tamo Gvantanamu. Premijer Britanije je čak razmišljao da napadne pomenutu ambasadu, a vlasti Ujedinjenog Kraljevstva su jasno stavile do znanja da ih ne interesuje Asanžov azil i da će ga kad tad uhvatiti i preko Švedske poslati Ujka Semu.

24. juli 2013.

Pre dve godine, na današnji dan, utovarila sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu. Tamo sam se srela sa tadašnjim partnerom, skoro potpunim strancem kog sam upoznala nedavno, tražeći saputnika za put oko sveta. Tako je počela moja najveća životna avantura.

Nekoliko meseci kasnije, bila sam ostavljena. Bila je zima, ja sam bila bolesna, sama i uplašena. Nisam razmišljala o povratku

Profesorka Rajna svojoj deci: "Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu!"

Ja svojoj: "The wolrd is your oyster! Da je Tesla ostao u Smiljanu, sigurno bi doprineo razvoju svog sela. Ovako je doprineo čovečanstvu a možda je bio i srećan, na svoj način, a sreća je naš životni cilj. Idite gde želite, a ostanite gde ste ako vam je ovde bolje. Samo nemojte biti lenji niti dogmatični."

Ne, danas vam neću pričati o nasušnoj potrebi za inkluzijom (Nikola je u subotu, na Jazu, u vodi, prišao maloj skupini dečaka sa svojim neodoljivim osmehom, svojim glasanjem zi, zi, zi vrteći desnom rukom....ono kao "evo i mene"...na šta je jedan od dečaka konspirativno okupio ostale i rekao im: "Pogledajte ovoga.... ovo je neki ludak.", okrenuli mu leđa.... otišli.... ostao je sam... i ne, nisu ti dečaci krivi ni za šta. Oni samo nisu imali priliku upoznati nekog ko nije kao svi oni...

 Skoro je napisala moja draga Nikolina i rasplakala me.

(Izbori FAQ nastavak)

U brojnim polemikama i u medijima i izmedju komentatora na netu i “uživo”, medju prijateljima, a kad je nesreće i u samoj porodici, ljudi polemišu o izborima na jedan strahovito grub način. O izborima se raspravlja kao da je u pitanju borba na život i smrt, taktika “čovek na čoveka”, najvažnije utuviti onom drugom sopstvenu ideju u glavu, isterati djavola iz tudjeg tela, banalno i vulgarno izvredjati “protivničkog” kandidata, dezavuisati ga ad hominem tabloidnim lažima (koje, iako svi znaju da su upravo to – obične laži, ljudi

Ko je još ovo mogao da predvidi?

Država uzela pare poreskim obveznicima i presipa ih u džepove alavih investitora preko džepova 3.000 "srećnih" građana mlađih od 45 godina, u sred krize pod firmom krova nad glavom i pomoći građevinskoj industriji.

Poreski sistem u Srbiji je regresivan, nepravedan, najveći teret svaljuje na siromašne i srednju klasu, pogoduje novobogate bizmismene, težak je za administriranje i pravi je i glavni kreator sive ekonomije.

Ovaj tekst je lišen novih ideja. Koristeći već izmišljenu toplu vodu koju sam na sopstvenoj koži osetio u nekim malo naprednijim društvima, opisaću kako bi poreski sistem u Srbiji mogao da izgleda.

Naš ekonomski razvoj se već evo 10 godina zasniva na stranim investicijama, svežem kapitalu, rastu potrošnje javne i svake druge, privatizaciji, snovima o velikim stranim investitorima koji će kao čudotvorci preporoditi naštu privredu i dovesti do zapošljavanja, i tako tome. Ispade da veliki broj tih stranih investicija i nisu strane, a da nisu ni investicije već više pranje, da je kapital manje svež nego što je sumnjiv, i da velika potrošnja ima cenu u vidu dramatičnog rasta zaduženosti. I ta zaduženosti i ne bi bila neki problem da smo nešto za te pare izgradili. Recimo puteve i železnicu. Rezultat svega ovoga je dramatičan gubitak radnih mesta, slaba privreda i monopoli na svim stranama. Samo u poslednje dve godine smo izgubili 200.000 radnih mesta.

Uvideli smo ovo tek kad nas je kriza pritisla i koja je na našu sreću presekla spiralu koja nas je vodila u grčki scenario. Neophodna je promena. Vlada je ovo krstila sa: moramo da promenimo model ekonomskog rasta. Moramo da se okrenemo proizvodnji, izvozu i dinaru i napustimo fiksaciju na potrošnju, uvoz i evro. Lako je reći, ali kako izvesti?

U ulici Milana Nedića 24/3, nekada Maršala Birjuzova, živi policijski inspektor u penziji, Živojin Aleksić.

Prevremeno se penzionisao kada je Dušan Mihajlović postao ministar policije u januaru 2001. godine. Svima je govorio da neće da radi za izdajnike Srbije i da bi se pre ubio nego da mu „ovaj“ bude šef.

Bio je član SK od 1986. godine, a član SPS od samog početka. Kasnije je svima govorio da Slobu lično poznaje. To je uvek ubacivao u razgovor na slavama i na drugim okupljanjima, dok bi opozicionari okretali glavu da ih on ne vidi i prevrtali očima. U njegovom prisustvu niko nije glasno kritikovao vlast i predsednika, ne zato što nisu želeli, već nisu smeli.

Nikada se nije ženio. Na pitanja zašto, odgovorio bi da je oženjen za službu. U komšiluku se pričalo da je izuzetno surov i da uživa da tuče ljude, naročito „zabludelu, izdajničku“ omladinu koja „umesto da uči škole remeti javni red i mir“. Javno se hvalio kako je tukao Vuka Draškovića u zatvoru 1993. godine i da mu je to bio najsvetliji trenutak u karijeri.

Preživeo je dva infarkta. Prvi kada su uhapsili Slobu krajem marta 2001. godine, a drugi kada su ubili Slobu u Haškom kazamatu marta 2006. Treći umalo nije doživeo kada je ugledao tablu s imenom Milana Nedića na zidu svojoj zgrade. Srušio se na trotoar i držeći se za grudi kroz veštačke zube prosiktao: „Četnici i njihova izdajnička kopilad. Jeb’o vas Milan Nedić“. Razmišljao je da proda stan i da se preseli, ali je od te ideje na kraju odustao.

Vest da će Beograd za dve godine na Adi ciganliji, preko puta nudističke plaže, dobiti crkvu u obliku broda dočekala me je u tuđini, gde svaka vest o pravoslavlju i srpstvu za mene ima i te kako veliku vrednost.

Dok sam protiv svoje volje bio zarobljen na aerodromu u Frankfurtu, preko mailing liste „Pravoslavlje über alles" dobio sam vest o izgradnji crkve na vodi. Sveštenik Slavko Božić se požalio javnosti da u Beogradu, kao i u celoj Srbiji, nema više slobodnog zemljišta za izgradnju pravoslavnih objekata, ali da je tim pravoslavnih stručnjaka za urbanizam i građevinarstvo našlo rešenje za ovaj problem.