Da probam da sumiram:

докторат небојше стефановића одбија да нестане. изгледа да не испуњава никакве академске услове осим да је довољно интересантан да се његовој одбрани посвети и члан милошевићевог правног тима. оно што је занимљиво да свакодневне промене информација демантују чак и премијера. покушао је премијер да утиша јавност (утишавање му је изгледа једина занимација последњих дана, могуће као последица неспособности да се бави нечим другим) па је рекао да је образложење највећа глупост коју је икад прочитао (тиме изгледа потврђује да све те силне књиге које је срс штанцовао нико није читао па ни они) али дошло је до промене тактике одбране са друге стране. сад се испоставља да "фејсбук верзија" доктората изгледа јесте... па рецимо фалична. јер постоји друга, са неких 40 страна фуснота и истраживања, регресионих анализа и свега оног што је верзији из библиотеке недостајало... тако ће на крају испасти да је и за ово крива библиотекарка, као што је за тестове била крива радница у штампарији када се систем тестирања основаца ове државе распао.

kako sam uspeo da se dva puta izgubim u najmanjem gradu na svetu

ili jebeno prokleto savršeni dan...

[Искажи своју муку]

 

Ти си оно што ти окружење каже?

Двадесет двоје сирочади су поделили у две групе. Једну групу су чинили они са проблемом замуцкивања, а други без њега. Група са замуцкивањем је третирана позитивним говором тако што су хваљени за течност њиховог изговора. Група без замуцкивања је третирана негативним говором тако што су стално прекоревани за сваку грешку. Резултат је био да су деца негативно третирана задржала говорне проблеме током остатка живота.

[Буди против само буди човек]

[Твој став је живот другог]

[Сваки човек је важан]

„Све дакле што хоћете да чине вама људи,
чините и ви њима: јер је то Закон и Пророци."
Јеванђеље по Матеју, 7:12

Људски мозак је подешен да се повезује са другим људима. Када човек посматра другог, у његовом мозгу су активиране исте регије као код посматраног човека. Неуронски („огледални") механизми су ти који омогућавају појединцима да разумеју значење туђих акција, туђе намере и туђе емоције. Неуронаука је утврдила регионе мозга који су задужени за препознавање емоција других. Када човек посматра другог, он доживљава његове акције у себи и дели његове емоције. Овај неуромеханизам је основа људске повезаности и основа љубави према људима. Када се нека социјална веза прекине или ако наступи одбацивање, у мозгу се активира регија мозга која се активира и када се доживљава физички бол.

[Ми, полубогови] 

Недодирљивост

Када је једног дана Димитрију Шостаковичу зазвонио телефон нико није могао ни да претпостави да ће са друге стране жице бити - Стаљин. 

Још је невероватније то што је разговор убрзо дошао до Шостаковичевог одговора: "Нећу да идем!". А најневероватнији је завршетак разговора у коме је, да би приволео Шостаковича да отпутује на турнеју по Америци, Стаљин укинуо забране извођења његове и музике његових пријатеља.

Шостакович је, услед многих напада и забрана од стране владајуће партије, претњу хапшењем и ликвидацијом, који су се дешавали и због мањих преступа, видео као веома реалну. Једно време је своје хапшење чекао спавајући испред врата свог стана, како бар његова породица не би била узнемиравана. Са друге стране, шушка се да је, када је после много деценија од распада СССР-а отворен његов досије, на врху досијеа писало - НЕ ДИРАТИ!

ili: Solidarnost ne može da bude izgovor pozivu na zločin!!!

 

Društvene mreže (Facebook i Twitter) poslednjih dana pokazale su se kao sjajno mesto za (samo)organizaciju mnogih divnih ljudi koji su delima pokazali da u ovoj zemlji, srećom, još uvek nisu nestale kategorije kao što su: humanost, solidarnost, empatičnost, požrtvovanost, nesebičnost, etc... Međutim, kako vreme odmiče, one, nažalost, pokazuju i svoje tamno naličje. Naime, nema dana da se na nekoj od društvenih mreža ne pojavi poneki ekspert koji iz pouzdanih i proverenih izvora TAČNO ZNA da detektuje krivca za svu onu nesreću i patnju koja je proteklog vikenda snašla građane Obrenovca, i ostalih poplavljenih gradova. Fotografije ovih ljudi kruže internetom, zatim ih preštampavaju ovdašnji toaletoidi, uz prateće tekstove koji nisu ništa drugo do klasični pozivi na linč!!!

Na meti se najpre našla Biljana Srbljanović zbog jedne nepotrebne ali u suštini svakako bezazlene šale, onda onaj Miroslav Čučković, predsednik SO Obrenovca, zatim gradonačelnik Šapca Miloš Milošević, pa Siniša Mali, gradonačelnik Beograda – zatim brojni špekulanti optuženi za to da su nesreću naroda pokušali da iskoriste za lično bogaćenje, odnosno trgovinske špekulacije, ili pak ljudi ispod čijih fotografija stoje kvalifikacije tipa: oni su krali po poplavljenim kućama... Pri tom, naravno, nemam nameru bilo koga da aboliram od odgovornosti. Naprotiv! Ipak, ovde je reč o ljudskosti - tačnije pomanjkanju iste. Poneti atmosferom probuđene solidarnosti – ljudi se naprosto utrkuju u tome ko će žešće i beskompromisnije da ih zapljune – sa sve pratećim predlozima o prekim sudovima, prinudnom radu, otkidanju živog mesa, kamenovanjima... i tsl. Ovome, nažalost, ne odolevaju ni mnoge javne ličnosti koje ovakve vesti nekritički prenose (šeruju) umesto da, što bi valjda trebalo biti logično, apeluju na smirivanje strasti, racionalnost, zakonitost i razum.

 

Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti.

 Da se razumemo, za sve je kriv Bob Živković. Prvo sam pozvana da budem tajna kuma na još tajnijoj svadbi. Tim povodom me je gore pomenuti Bob pitao: "A šta ćeš kao kuma da pokloniš?" Kako šta? Pa, može servis za 25 osoba, sa kojim mladenci kao što je i red ne znaju šta će, al ga čuvaju i sapliću se o njega do kraja svog postojanja, da bi se posle i naslednici krstili i češkali po glavi kad ga iskopaju iz bezdana nekog podruma. Ili duetirane kristalnu vaznu i pikslu premera omanjeg bazena. Kristal mora da je teži od olova i brušen tako da hvata rekordnu količinu prašine, pri čemu su njegove ivice dovoljno oštre da amputiraju svaki ekstremitet koji ih se dotakne. Ne bi bilo loše ni ambasador ćebe, pri pogledu na koje vas, tokom leta, spopadnu temperaturni vodopadi preznojavanja na nervnoj bazi...Bob je smatrao da je sve to suviše očekivano. Naravno da je očekivano, tako i treba zato što se to prenosi sa kolena na podrum već vekovima, kao rođena sestra krvne osvete. Što bi samo vama noge ćopavila kumovska vazna koja se ne bi, prokletinja jedna, razbila čak ni da padne sa neosvojivih planinskih vrhova. Na beton.

Za vakata austro-ugarskog u Tuzlu je poslat proglas kojim se zabranjuje držanje koza i naređuje da se sve koze pobiju, jer se smatralo da uništavaju šume. U Mosniku, jednom od tuzlanskih naselja, jedan Tuzlak se usprotivio propisima i sačuvao jednu kozu. Neki stranac koji je u to doba posjetio Tuzlu i vidio kako ljudi tajno čuvaju, hrane i muzu jednu kozu izmisli i danas poznati stih: „Cijela Tuzla jednu kozu muzla".

Stariji, a i moja neznatost pripada tom krugu, sećaju se Koncepcije opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Sećaju se, naravno, i viceva kojima se ista ismejavala. Najpoznatiji i najčešći je bio onaj: „Ništa nas ne sme iznenaditi.... sem kiše“.  I starijima, a  i mlađima, poznat je, bez sumnje, i lik Ilije Čvorovića, čoveka koji je ortodoksno i doslovno shvatao svoju ulogu u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja i vlastiti značaj u zaštiti države i njenih građana.

Знам, у цензурисаном тексту „АВ - оставка", помиње се да је (Републички) хидрометеоролошки завод на време упозорио, а „Биљана Вранеш прочитала у Трећем дневнику".

Знам, начелник Сектора за ванредне ситуације каже (данас) да су од (Р)ХМЗ-а добили прва упозорења 12. маја.

 

 

Bilo je već kasno avgustovsko popodne kad su  Rada i Nada izašle iz voza, u lakim sandalama sa štiklicama, tankim haljinama strogog kroja, mladja sestra u kremastoj a starija u crnoj sa belim tufnama, a odgovarajući šeširi  su dopunjavali sliku ozbiljnih mladih dama po modelu iz poslednje predratne godine. U Beogradu bi mogle da prodju sasvim neprimetno, u Kaoni su bile upadljive kao pingvini u Sahari. Odlučno su počele da nabadaju po šiljatom kamenju pored pruge, pazeći da ne polome štikle. Do trema male stanične zgrade trebalo je da predju i uski pojas suve