Jer, ova deca nisu izabrala da žive na ulici. Tu su ostavljena.  I zaslužuju sve ono što imaju i druga deca, moje dete, vaša deca, sva ona deca koju neko voli.

Pre nešto manje od četiri godine vratila sam na blog posle malo duže pauze zaista duboko pomerena serijom Krugolinnih tekstova koji su već "lektira" ovog bloga. O onome što je usledilo, akciji i reakciji, mnogo je rečeno. Kako sam nedavno imala prilike da se vratim na mesto dešavanja najsrećnijeg događaja u životu svake žene, imala sam prilike i da uporedim je li se nešto u međuvremenu promenilo. Malo. Ili nije uopšte. Samo sam ja otišla spremnija, manje ranjiva, sposobnija da se oslonim isključivo na sebe (govorim naravno o posleporođajnim danima u porodilištu). No, tema ovog teksta biće starija.

For it shows things that were, and things that are, things that yet may be. But which it is that he sees, even the wisest cannot always tell.

                                                                                                                                                 Galadriela

Ima prijateljstava na prvi pogled, na prvi pozdrav, prvu razmenjenu reč i pogled. Ima i onih  za koje je izgledalo da ih nikada biti neće.

***

"I do not know. Saruman believes it is only great power that can hold evil in check, but that is not what I have found. I found it is the small everyday deeds of ordinary folk that keep the darkness at bay... small acts of kindness and love". - Gandalf, the White

 ***

"Ако сто пута поновљена лаж постаје истина, па ваљда и сто пута поновљена истина има неку шансу". - ja, The red haired 

***

U prethodnih desetak dana smo doživeli da se sa Bloga B92 uklone (ili sakriju) tekstovi Dušice Popadić i INCEST TRAUMA CENTRA. Više od godinu dana se na Blogu B92 vodila borba ili vruća diskusija ili laki razgovor, kako ko želi. Veliki broj tekstova (neki ih zovu oglasi, nepismeni prevodi, kontraproduktivni eseji, smuti-pa-prospi domaći zadaci, opravdanje za donatore, ...)  koji su postavili Dušica Popadić i njen ITC kao i ogroman broj komentara na te tekstove ostali su bez ikakvog odgovora. Dušica nam je poslala jedno veliko IGNORE ili u mom pesničkom prevodu: KO VAS ŠIŠA.  

Lutajući po internetu već deset godina našla sam svoja omiljena mesta koja ne propuštam, skoro dnevno. Neka su nestala, svako se menjalo na bolje, prateći tehnologiju ili idejom izazivajući tehnologiju.Rado odlazim na dva posebna: edge i boingboing

 Na prvom od njih postavljeno je pitanje "What are you optimistic about?" na koje odgovaraju

* - "Ispod vulkana" ("Under the volcano") je film iz 1984., po romanu (jedan od 100 najboljih ikad) Malcolm Lowry, režija John Huston, a glume Albert Finney, Jacqueline Bisset, Anthony Andrews. Ako ste film gledali lako

Praznici su vreme rituala.

Samo rituale ponekad ustvari živimo, njima se  radujemo kao sceni za događaje..U danima priprema za praznike ritualno se bavimo  smišljanjem, planiranjem i zamišljanjem kako, šta, koliko, kome sve i na koji način priuštiti radost u prazničnim vremenima.

Ljudi za skoro sve što čine imaju rituale, imaju u glavi mali zamišljen sled događaja kojim sam događaj kreiraju u svojoj mašti i time kao da ga "dovlače"

- post posvećen SAJMU KNJIGA, sa  predlozima za prevod nekih autora i njhovih knjiga, a do sledećeg Sajma knjiga u Beogradu 2009., verujem da su ti prevodi iz kategorije "neće da se baci i ne može da škodi", i da ne bi bilo loše da se čitaju i na našem jeziku -

Ako pažljivo slušate ljude primetićete da kao da nekako VOLE da daju sud o pojedinim temama i  stvarima, smatraju da (naravno!) na svoj sud imaju pravo i izriču ga često s lakoćom koja ponekad zapanjuje. Ništa "možda...", nema "čini mi se.." ili "mislim da sam čitao/la...", a nikako ili sasvim retko "ne znam, nemam stav, ček` da vidim...". Manje-više svi ti sudovi imaju nekakve veze ili sa moralom ili sa politikom ili sa nekakvom "socijalnom dimenzijom" ili sa religijama, pravima i pravdom. Sledeća stvar koju možete primetiti je da posle izricanja suda o nečemu (nekome, ičemu) teško da može biti ikakvog dijaloga među sagovornicima, nekako stvari postaju "lične" (bez prave potrebe) i u suštini - komunikacija o onome što je predmet suda - prestaje.

Od kako sam ostario, ima tome neka godina, slabo izlazim. Jedino do knjižare. Pa tu onda ronzam. Nekad nešto kupim, Nekad nešto od kupljenog pročitam. Čitam u naletima. Ili uopšte ne, ili jako. Dakle, na mah. Tu ne računam dnevnu štampu koju čitam na dah. Nju doživljavam kao intoksikaciju kojoj sam izložen mimo svoje volje. Većinu tog štampanog materijala ne bih dodirnuo ni hirurškim pincetama, da ne moram. Kad je o knjigama reč, počeo sam da otkrivam toplu vodu. Moje novo otkriće je Gistav Flober, za koga ovih dana zaključujem da je veličanstven pisac.

Zoran Đinđić nije bio popularan čovek. Nije bio neko ko pleni prost svet. Nije bio harizmatični vođa. Nije bio šarmer i kozer. Nije bio autoritet onima kojima je autoritet potreban u nedostatku sopstvenog.

Bio je povučeni cinik, introspektivni analitičar, zanesenjak fanatično fokusiran na politiku.

Barem je bio takav kad sam ga ja upoznao.

Potom je uložio veliku energiju ne bi li se promenio. Zato je i prezirao sve one koji ne rade dovoljno da bi promenili sebe. Mislio je da se Srbija može promeniti jedino kad svako od nas učini ono što je uradio on.

Pre 30 godina, neki mesec više ili manje, ušao je u moj stan na 21. spratu solitera na Banjici, Bruno Langer i doneo mi je album “Atomska Trilogija”. Ja sam tada imala celih šest godina i to je bila prva ploča koju sam na svoje ruke dobila, a da nije dečija. Mislim da je ploču predao meni, a ne mom ocu kome je namenio taj primerak, zato što sam jednostavno ja otvorila vrata. Mala plava devojčica, istrčala je u hodnik, pustila njega i pokojnog Serđia Blažića da uđu u naš stan i dobila – album. Za odrasle! Do danas to će ostati jedan

Skoro celo leto, tako mi došlo, slušala sam samo njegov glas. Ponovo sam ga volela kao nekad. Iznova sam se zaljubila, kao nikad. Podsetila sam se svakog zvuka, urlika i tona. Izmaštala sam i prisvajala svaku njegovu reč koju sam želela da čujem. I poblesavila za nekim rečima koje nikad nisam čula. Arogantno sam odbijala da slušam druge. Ili ako ponekad jesam, brzo sam se vraćala ovom starom liscu. Takvo je bilo leto.  

Lisboa je lepotica– doduše malo fucnuta. Slikala se svetla, sunčana, narodska i otmena, tradicionalana i savremena, jednostavana i velelepna, uskomešana i polupusta, ulickana a dronjava. Lepa mi je Lisboa. A posebno je prijatna po letnjoj noći.

Београд je ispao šmeker – poturio je Beograđane da se slikaju umesto njega. A Beograđani su raznoliki - nasmejani, namršteni, veseli, setni, svečani, urbani, narodski, zaljubljeni, zamišljeni, svakojaki... Niko mi nije duhovitiji od njih.

Ah, sećanja
 

Sećaš li se sa kosovskog polja, pesme kosa

i kako je samo trčala bosa

kosovka devojka

            dok joj na lahoru viorila kosa

a stopala vlažila rosa?

Sećaš li se polja što od dušmana vrvi

gde gmižu i puze, o pogani crvi?

Sećaš li se Sitnice crvene od krvi

odsečenih dušmanskih glava

i Miloša palog kao da spava?

Sećaš li se slavnoga boja

i zastava naših u hiljadu boja?

Sećaš li se kako vijore