Ispod makadamskog druma  prostrla se mala zaravan, sa kućom i mlekarom na sredini,  omeđena  orahom i drvljanikom s jedne, a leskovim šumarkom s druge strane.  Dvadeset  muških koraka u širinu i trideset pet u dužinu, pa se preko kamene podzide, strmoglavi u    šljivik.  Tamo gde se padina ublaži, prostrle se livade, a red vitkih jova, jedna plevara i štala preseku pogled i početak njiva obeleže. Kao da se neko zabrinuo da će mu i imanje niz tu padinu skliznuti, s donje ga strane gustom bukovom šumom podupro. Kroz nju jedna stazica, obrubljena  divljom kupinom, vodi do

Ona mu se naslonila na grudi, puštajući ga da je provede kroz saborište. Nit’ što vidi, nit’ čuje, stisla oči i samo misli kako je ovo ružan san. „Nek’ nestanu! Nek’ svi nestanu! Neću, neću da ih gledam!“ Razmiče se svet pred njima, pa kako Milanko i Jelena prominu, sašaptavaju se i podgurkuju:  „Što bi ono? Odjuri Obren niza stranu k’o da ga furije gone!“

Kako zamakoše u šumarak, Jelena ga odgurnu i kleknu na meku paprat. Tek  joj tu, sklonjenoj od očiju radoznalaca, dođe da kuka iz glasa.  Drhti i jeca, a Milanko nemoćno kraj nje stoji.

Ej, ceo dan sam nešto gnjecava i na ivici suza, a nemam konkretan razlog. Ma šta na ivici?! U neko doba sam izašla iz kancelarije, sela u kola i rasplakala se. A nije mi bilo lakše, samo sam morala da popravljam šminku i pravim se da mi je nešto upalo u oko.
Na povratku s posla opet me uhvatila ta nepodnošljiva tuga. I stanem negde na Banstolu, izađem iz kola i onako, samo sam stajala i gledala nizbrdo. I disala duboko da se smirim.
Došla kući kao da na leđima nosim teret od hiljadu kila. Ma znaš ono kad ti neki grč stisne grlo i nema šanse da progovoriš. Ovi moji znaju

               Iznenadićeš se kada ti kažem, ali, ma koliko to čudno zvučalo, odgovor na tvoje pitanje je mnogo komplikovaniji nego što bi to moglo da se očekuje.
               Vidim, smeškaš se sumnjičavo.Ne veruješ?
               U redu je, nisam ni očekivala da hoćeš. Zaista zvuči neverovatno, ali kada krenem sa objašnjavanjem, uverićeš se i sama da nisam ni malo preterivala.
               Dakle, da ne dužim...

               Pripreme počinju već nekoliko dana ranije neobaveznim raspitivanjem kod slavljenika šta bi mu bilo po volji. U stvari, sve je već poznato - nikako orasi i lešnici, a obavezno što više čokolade... I možda voće. Maline, kao prvi izbor, zatim višnje, jagode i banane, a sasvim eventualno pomorandže, ali to je već nešto na šta slabo računa.

               - Uuuuuh!
               - Šta ti je?
               - Ma, ništa...
               - Kako ništa?
               - Lepo.

- foto: Jone & Dulejko
- prethodni nastavci:
1. Na biciklu kroz mnogolske stepe, tajge i pustinje (i zašto Mnogolija a ne Mlog... Molgolija)
2. Ulan Bator

Postoje u našim životima takozvane sporedne stvari koje su taman toliko sporedne da kad god ih se setimo, osetimo svuda po telu ono lagano strujanje adrenalina iz naših nadbubrega. Ja tako regujem na reč: FLIPER!

Imam neke dileme i baš me zanima vaše mišljenje:

- da li bi trebalo da se zabrinem, uvredim ili... u situaciji kada nas četvoro, svi obučeni zvanično, „po propisu", sedimo u restoranu, u jednom gradiću u Srbiji i konobar se mojoj trojici kolega obraća „učtivo" sa Vi, dok je jedino sa mnom „prisan", tj. od prvog trenutka je sa mnom na ti, jer, eto, poznajemo se čitavih 5 sekundi?
u prvom trenutku smo odlučili da je to zato što je konobar mlad, a ja sam najmlađa u grupi pa eto...; međutim, na scenu stupa njegov stariji kolega, kome, takođe, činjenica da se i njemu obraćam sa Vi, ne znači ništa i on nastavlja gde je njegov mladi kolega stao...
ja svaki put kada se tako nešto desi (a nije da se nije dešavalo) izaberem da zaključim da je to zato što delujem mlađe od većine svojih kolega, ali da li je?

"Crop circles are patterns formed within crop fields and represent the work of the most science-oriented art movement in history." - Richard Taylor, director of the Materials Science Institute at the University of Oregon, US.

Na neki (uvrnuti) način ponovo imamo umjetnost na repertoaru :)

Dakle, evo ga - prvi članak u ediciji Weird Shit. čijem je imenu (nehotimično) kumovao princi u jednom od onih svojih britkih komentara.

"Only psychos and shamans create their own reality"

Terence McKenna

Uvrnuta sranja ponovo napadaju ... i dalje o duhovnom i naučnom u istoj rečenici ;) ... ovaj put u malo zabavnijoj formi ... FILM 

2012. će se navršiti dvije decenije od objavljivanja ovog legendarnog debi albuma.

Obilježavanje ove obljetnice mi je odavno zacrtano u blogoprogramskim ciljevima. A da me niko nebi pretekao u toj nakani koristim prve dane tekuće godine ( u koju obljetncica, jelte, pada, iako je tačan datum objavljivanja  bio 10.Novembar) da ga i realizujem. No i to mi je moglo promaći u ovim lelujavim slavljeničkim danima da sinoć u klubu  nisu odvrnuli RATM-e do daske.

 Adam Yauch (05.08. 1964. - 04.05. 2012.)

 Beastie Boys MC Adam Yauch, aka MCA, has passed away due to cancer, TMZ reports. He was 47 years old.

(hladna priča)

Svuda naokolo isijava sunčani junski dan, a do moje kuće i dalje vijuga uska snježna staza. Ta neobičnost vjerovatno ima veze sa činjenicom da moja kuća nije baš, nije baš sasvim ... kako da kažem ...nije baš sasvim konvencionalna.
Fizički, to je samo drvena ploča prednjeg fasadnog zida, tako česta u Potemkinovim selima. Samo što ova moja ima dva lica. E, upravo tako izgleda moj mali čudni dom, gledano sprijeda i gledano odstraga - kao prava prigradska kućica, s plavim prizemljem i tamno zelenim krovom, a gledano sa strane - kao drveni stub.
Ali nemojte misliti da sam ja neki čudak koji spava pod vedrim nebom, ili u najboljem slučaju, u zavjetrini trapezastog panoa. Možda moja kućica nema prave zidove i krov, ok, nema ni prozore, ali vrata su i više nego prava.