kuhinja, četvrtak 11:04
sin: »tata, mislim da nisam otišao u školu«
otac: "misliš?"
sin: "aha... proliv ili slava?"
otac: "proliv, slavu smo imali pre dva meseca"

otac je nekompetentan ali voljen roditelj. ne može se sve.

Ima dosta metafízike u razmišljanju ni o čemu.
Šta ja mislim o svetu? Otkud znam šta mislim o svetu! Da se razbolim, onda bih mislio o tome.

Šta mislim o stvarima? Koje mišljenje imam o uzrocima i posledicama? Šta sam meditirao o Bogu i o duši i o postanju sveta? Ne znam.

Za mene je misliti o tome zatvoriti oči i ne misliti. Navući zavese na prozoru... (ali na njemu nema zavesa).

Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija!... Jedina misterija je to što neko uopšte razmišlja o misterijama.

Pa reakcije su uglavnom "ajmo sad vakcine", "al ce Tomica da napuni dzepove" ... veoma slicno onoj prici sa svinjskim virusom.

Za razliku od normalnih država , Srbija je na rang listi vrlo nisko po svemu što je normalno, civilizacijsko i dobro , a vrlo visoko po onome što nije dobro, čak je stigla dotle da je skoro po svemu iza država u regionu.

Dovoljno je samo pogledati rangiranja po raznim parametrima da se čovek deprimira kad vidi gde smo i kako nas i drugi vide.

I dok se DS pita zašto je izgubila izbore dovoljno je da pogleda dokle je njenim činjenjem i nečinjenjem država dovedena. Dakle, Srbija je država u kojoj očito ne vlada vlada već vladine agencije, neki tvrde da ih ima čak oko 170, u kojima su smešteni stranački kadrovi da bi uzimali, narodnim jezikom rečeno pljačkali. To kako se radi u Srbiji ne bi izdržala ni jedna država i da joj je dati Nemačku za godinu dana bi je doveli na ivicu siromaštva.

One i oni vladaju u ime njih, svojih stranaka koje su ih tamo postavile da uzmu za sebe ali i Šarcu daju.

Nemačka kao vodeća privredna sila sveta ima svega 6 takvih agencija,

Juče je Sinod SPC na čelu sa patrijarhom posetio Generalštab gde ga je dočekao načelnik Generalštaba sa svojim kolegijumom, a bili su nazočni i viđeniji gosti .Patrijarh osveštao Generalštab, čime je zaokružen proces reformi Vojske Srbije u skladu sa Strategijom nacionalne bezbednosti , Strategijom odbrane i mudrim odlukama dosadašnjih menadžmentova Ministarstva odbrane.

Sada imamo modernu vojsku po ugledu na svetle tradicije srpske vojske iz XIX veka, a ovima u EU ćemo reći da smo juče uspešno zaokružili ono što se traži po Poglavlju 24.

Naravno da nemam ništa protiv postojanja verske službe u vojsci, ali je servilnost prema Crkvi od strane nekih generala i oficira ispod granica dobrog ukusa, pa sve više izaziva podsmeh i odbojnost kod javnosti, ali i u samoj vojsci.

 Ovih dana sve nas je potresla vest da je petogodišnji dečak za desetak dana čak dva puta primljen u bolnicu sa teškim povredama koje su ukazivale na zlostavljanje.

Dečak je bio štićenik Centra za socijalni rad u Novom Sadu.

Decu koju u porodicama zlostavljaju predaju na zaštitu i staranje Centrima za socijalni rad, verujući da će Država o njima bolje da se stara nego što to čini porodica.

 Kako se o ovom mališanu starala  ustanova kojoj je predat na čuvanje i zaštitu?

Kada je prvi put bio pozvan da se javi u Sud, Danil Ivanovič je još uvek bio ispunjen snažnim osećanjem pravde.
Jednoga jutra stigao mu je poziv kojim se obaveštava da se u svojstvu okrivljenog sutradan

tako bolno različit od nas.

navodno živih...

U Novom Sadu u samo tri poslednja dana dogodilo se sledeće:
- policajac „privatno" zaposlen kao obezbeđenje u jednom lokalu ubio je drugog policajca, takođe „privatno" zaposlenog na poslovima obezbeđenja u istom tom lokalu
- u kontejneru pronađena je mrtvorođena beba uvijena u najlon kesu
- šesnaestogodišnji dečak verbalno je napadnut a potom i pretučen u gradskom prevozu samo zato što je mađarske nacionalnosti
- u najužem gradskom jezgru srušila se zgrada koja se nalazi pod zaštitom države i umalo pobila prolaznike

Ovdašnji „mediji" ove događaje po običaju iskoristili su da brže-bolje pod odrednicama „skandalozno, strašno, užasno, i tsl." pokušaju da povećaju vlastitie tiraže. Opozicija je, očekivano, optužila vlast kao krivu/odgovornu za sve navedeno. Vlast, s druge strane, konstatovala da je neposredan uzrok navednog upravo u dojučerašnjoj neodgovornoj vladavini današnje opozicije... i tome slično... i tako dalje... i tako u beskraj...

U Sloveniji je na delu zavera. I to ona najbolja. Vatikanska. Još kad se uzme u obzir da je parlament na raspustu i da je za novinare takozvano vreme kiselih krastavaca, kada mogu samo da dave babe po pijacama, zavera je hit. Naravno da je u njoj glavni junak – novac, a samo naizgled deca. Ne obična deca o kojoj crkva sve zna, već ona njena. Ona deca koje nema, iako svi znaju da je ima dovoljno da se kvalitetno svojim brojem bore protiv bele kuge.

Kiša je slinila te večeri 26. aprila 1964. godine. Pećina na samom rubu mitologije je ponovo prokišnjavala izazivajući gljivičnu radost kod svih njenih parazitskih, florističnih stanovnika. Usud se to veče izborio za nekoliko slobodnih sati, ne bi li mogao da ode na derbi Zvezda-Partizan. U kamenom domu planera sudbine je, na rubu živaca, tumarala jedna od tri Suđaje. Pokušavajući da sanira posledice poplave u najavi, tražila je po podužem spisku majstora bar jednog spremnog da svojom stručnošću zapuši cureće rupe po pećinskom stambenom objektu.

-      Krepaćete u bedi i jadu, dabogda vas svi mrzeli! – klela je očajna Suđaja videvši na površini sutrašnjeg ručka, koji se krčkao u kazanu neophodnom za magične priče, da nema majstora spremnog da dođe do pećine na kraju sveta.

-      Slutim da se sutra selimo odavde, javlja mi se da ću nekog udaviti u prvoj narednoj kapi koja mi se zabode za vrat. Ko je našao uopšte ovu pećinčugu?! – cvilela je druga Suđaja, pokušavajući da uspostavi internet vezu, ne bi li proverila spisak novorođenih jedinki.

Tu smo. Svi na broju. Brojali smo se par puta i još nekoliko za svaki slučaj i utvrđeno je da je sve kao što treba. Kontuzovano. Uspeli smo da dočekamo Novu Godinu po svim pravilima dobrog dočeka, promenivši usput planove tako da zavaramo tragove po kojima smo pokušavali da pratimo sami sebe. I ne samo to, uspeli smo da se probijemo i kroz prvi dan Nove Godine. A on nije šala.

Danas se u Srbiji po prvi put slavi Nacionalni Dan Knjige. Na današnji dan, doduše po novom kalendaru, 1832. Godine je Dimitrije Davidović, knjažev sekretar, diplomata, ustavopisac i političar, čestitome knjazu Milošu Obrenoviću uputio pismo u kome mu je, savremenim rečnikom rečeno – predstavio projekat Narodne Biblioteke Srbije. Do sada se ovaj dan slavio kao dan pomenute institucije i svih njenih ogranaka koji se kapilarno Srbijom šire, a od danas i kao dan knjige u Srbiji.

(Edit: Narodna Biblioteka Srbije do 6. aprila skuplja knjige za biblioteke Pirota i Leskovca. Svi koji imate knjige bez kojih možete da živite, odnesite ih u Narodnu Biblioteku Srbije, čitaoci Pirota i Leskovca će vam sigurno biti zahvalni. )

Naravno, tim povodom i u to ime su, kao što red i običaj slavlja nalažu, održana brojna predavanja, izložbe, promocije, stručnjaci su se skupili u skupove, bilo je i koncerata, deca su saterana u biblioteke. Dakle, sve kao što treba.

Zaključak će, kao i obično, biti sažet: Ljudi danas ne čitaju dovoljno. Što je tačno. Višak je samo jedna reč, »danas«. Naime, ljudi nikad nisu čitali dovoljno, jer da jesu, ne bi pisci i pesnici krepavali od bede, tuberkuloze i ostalih boleština koje prate bogate duhom i siromašne materijalnim dobrima.

Ima dana koji nisu dani, nego prosto bruka jedna. Čuče i čekaju da upadnu u trenutak nepažnje, gurnu nogu u vrata, uđu i ne nameravaju da odu. Prave pičvajz. Traju ne kao gladna godina, nego kao godina na dijeti, ona iz krda sedam mršavih krava sa fitnesa.

U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po utabanom zemljanom podu, povremeno sikćući na neočekivane udarce retkog nameštaja.