Гост аутор: nikvet pn

Нешто размишљам –  други светски рат, окупација у Србији… Како је то изгледало? Знамо сви како су текле битке далеке али појма немамо како је то изгледало у реалности, у свакодневном животу. О томе се нигде није учило, нигде ништа озбиљно записано, тек окрајци. Размишљам са становишта просечног човека који има породицу, посао, приход и расход. Није да немамо искуства од те феле, прошло се овде тога подоста; инфлација, санкције, бомбардовање, 5.октобар, експлозија магацина муниције, поплава… Просечан човек гледа да спасе породицу, имовину, да избегне беду; природно и нормално.

Zubi

Kada mi se Rus ili Ruskinja stariji od trideset pet nasmeju, znam da ću ugledati ili vilicu sa krnjavim ostacima zuba, ili zlatne navlake. Nemoguće je ne primetiti koliko broj ljudi ih ima. U nekih su čak svi zubi zlatni.

...pokazalo se da je ovo moje naivno zapažanje u samoj osnovi nerazumevanja suštine principa članstva.

Treća sreća. Postao sam član političke - ima li ih drugačijih? – stranke. Iz trećeg pokušaja. Što reče jedan građanin: „tri puta sam bio u opasnosti od smrti. Prvi put bacili bombu na kola, al’ ja nisam bio u kola“. U mom slučaju, prvi put me je predložio zastavnik Zoran (prve klase). U to vreme se stranke nisu zvale stranke, nego partije, a pošto je postojala samo jedna, nije bilo brige oko toga je li ili nije zauzeta njena troslovna skraćenica, nego se jednostavno govorilo Partija. Priliku da postanem član Partije sam morao da propustim. Delimično da ne razočaram pokojnog dedu, delimično jer mi se kao prva asocijaca na reč „Partija“ javljala zagušljiva prostorija puna sumornih prilika načičkanih uokrug veoma dugačkog stola.

Astal – Tiš

Riba – Fiš

Koža – Leder

Pero – Feder

Ovo je jedino što sam zapamtio od nemačkog jezika koji je moja majka Radmila uz francuski, pokušavala da udene u moju tintaru kao malom, pre polaska u školu a bogami i kasnije. To neodoljivo podseća na ono Nušićevo iz Autobiografije:

Kvadrat nad

          Boris je učitelj vožnje. Jednog, sparnog, avgustovskog dana pre trinaest godina stajao je naslonjen na crveni Golf 2 u hladu lipe. Čekao je da se pojavim. Sed, sitan, pogrbljen, u starim pantalonama, ofucanoj ali ispeglanoj košulji i iznošenim cipelama nije mi ulivao poverenje. Dok sam mu prilazila, bez osmeha na licu po ko zna koji put sam pomislila: "Baš lepo što mogu da biram ucitelja!"
           „Vi vozite, sedite na vozačko mesto", rekao je blagim ali odlučnim tonom odmah nakon upoznavanja. Na moju opasku: „Ideja Vam uopšte nije dobra" ,

 bio je neki ruzan dan
cetvrtak, to se dobro secam, jer sam imala zakazano...
padala je kisa sa snegom i bilo je vlazno i hladno,

· celodnevna skolska nastava (jednosmenska) sa minimalno dva obroka

(za sad je o tome pricao predsednik nacionalnog prosvetnog saveta, inace u dverima. slicnosti se stvarno pokazuju na cudnim mestima). korist koju ocekujem inace je da deca imaju gde da budu tokom dana, da im se obezbedi prostor i vreme i za druzenej i za vannastavne aktivnosti tipa sporta, umetnosti, blejanja i slicnog.roditelji bi pak mogli da rade uz bar malo osecaja da drzava necemu sluzi.

· manja odeljenja sa dovoljnim brojem asistenata u nastavi

Narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost, stara norveška poslovica.

I onda me je ta, kako će se kasnije ispostaviti srednjoškolka, ponudila bombonom. Kao i svako ko je uživao u srećnom detinjstvu, volim bombone. No ako uzmem jednu, na tanjiriću će ostati samo još dve. U suštini me baš briga, ko pre bomboni, njegova bombona, ali ceremonija prilikom ovakvih slučajeva zahteva snebivljivost. Kažem:  'ajde, možda nađem neko dete usput. Imam

Svake noći sanjam isti san. Dennis Weaver.

Već viđeno je čest motiv u filmovima. Uvodna rečenica je iz epizode Zone Sumraka koju nikada neću zaboraviti, ali bi ovde možda bolje pristajala ona koju govori Tužni Džin iz serije Twin Peaks. It is happening again. Šta? Najpre, da muzika dolazi iz podruma, sa krova, i to ne bilo kakva muzika, nego džez muzika. A slušaju je devojke u letnjim haljinama. Ludilo. Ne mogu da se setim ni jedne pesme

Kad sam konačno sela (u stvari legla) za tastaturu shvatila sam da ne znam ni odakle da počnem, ni čime da završim, da nemam nikakav koncept i da ću vrlo verovatno skliznuti u nekakvu patetiku i žal za mlados` a da neću uspeti da zaista prenesem nekakvu emociju, a nekmoli korisnu informaciju.

Da je onako kao što bi trebalo da bude, a ne ovako kao što jeste, ja bih danas išla da tražim cveće za Tanjin rođendan. U saksiji, za njen balkon malo veći od osrednje saksije. Onda bih se našla sa drugaricama i išle bismo kod nje na sitne kolače i negojeći slaniš. Pušače bi povremeno isterala na balkon i, sređena za rođendansku priliku, sa finom ešarpom koju bi napravila sama, smejala bi se naokolo, trudeći se da svi imaju sve što im treba. Ovako...

Danas je u Skupštini grada, po treći put stajala njena slika, crno-belog mekanog osmeha, lice do bola poznato i, uprkos trudu da bude posthumno, živo i nedostajuće. Po treći put se okupio neki fini i dobar svet, toliko njih da ponovo nije bilo dovoljno mesta, uprkos dodatim stolicama. Po treći put se stajalo uz zidove, i ljubazno pomicalo tako da i drugi mogu da vide šta se dešava. Po treći put su aplauzi bili duži i energični no što to obično biva na dodelama nagrada. Prosto nisu mogli da stanu.

Dok je voz  lenjo kloparao banatskom ravnicom, nekoliko putnika je ležalo na drvenim klupama u različitim dubinama sna. Jedini koji je spavao sedeći, u ćošku kraj vrata, bio je Bane koji je nastavio sa snom koji je prekinut sat ranije, minut pre tri, kad ga je Rada prodrmala i otela mu taj minut da ga ne budi sat, pa da se probudi i dete. Onda bi se on sjurio u kupatilo a Rada u kujnu, da mu spremi doručak i ispegla jedinu pristojnu belu košulju, opranu sinoć i obešenu da se suši tokom noći i da se dosuši pod peglom. Zatim, brz pogled na dete koje spava i nežan

(присети су једини залог  да заиста постојимо)

стрининусам дапроститепичку случајем угледао кад се оно збицикла насдвое скљасмо на друму из винограда уСело.наиме ја бијо на летњем школском ферију па мојима помаго у винограду а и она тог дана дошла наиспомоћ у окопавању и кад је ишла поводу на извор преврне ногу па се ја понудих да је одвезем докуће да метне завој.седне она на штанглу онако сва округла и за уватитије, па се залепи дупетом нузмене ка сицу, амојмисе ома диго.

( из циклуса . . . Водопрци)

ево неки дан навршило се 1553 ноћи како сам зарад бунта политички неусаглашених либијаца преко дебелог моора бродом бежећи докопао се обала малте да би ме тамо широко раширених ноогу дочекала увек насмешена Сина, конобарица из биртије харбура валетиног, повремена ми одраније прцаљка, речима