nisam nekako objasnio šta me je navelo da ubacim prethodni mrežni unos, ali mi se činio dovoljno škakljiv tako, sam po sebi, pa sam ga ostavio. očekivano, izazvao je lavinu nezadovoljstva i otvorenog gađenja, što i nije bilo iznenađenje uzev u obzir ideološki profil učesnika na ovom kanalu. ono što ne mogu da procenim je da li se ta mrežna (utvarna, nestvarna, anonimna) skupina istomišljenika ophodi prema problemu sa iskrenom (ideološkom) zatupljenošću - što bi bilo tužno i vredno profesionalne posvećene čovečne brige; ili se pak ophodi sa iskrenim licemerjem - što apsolutno nije vredno mog dragocenog vremena i pažnje; ili se ophode sa iskrenim i otvorenim neprijateljstvom - što jedino mogu da prihvatim bespogovorno, kroz optičke noćne nišane IDF-a, ili već nekako, ali ipak mogu. poštujem iskrene neprijatelje.

 tema...

razlog za ponovno bavljenje ovom temom je jedno novo ponašanje, meni te samim tim i bližoj okolini, nepoznato - ili da kažem drugačije, poznato ali neprihvaćeno iz različitih razloga, ponašanje ogledano u palestinskom laganju sebe. uzeću za primer par situacija koje su se odigrale upravo kod njih, na njihovom terenu, dakle nema tog "baby cry" izgovora, "izraelci su nam uradili ovo, izraelci ono".

i ovdašnja, tada pretežno komunistička, ekipa je takođe bila zauzeta proslavama i proglašenjima. 29. novembra 1947. u sedištu UN u njujorku izglasana je rezolucija kojom je omogućeno izraelu da uspostavi državnost. kao posledica strašne humanitarne krize koja je u to doba zadesila evropske jevreje, i umešnošću jevrejskog lobija, prevashodno u americi, izdejstvovana je 33:13 odluka o podeli tadašnje britanske palestine, sa deset uzdržanih - među kojima je bila i titova jugoslavija.

uzdržanost druga tita, starog sir olivera, nije međutim sprečila jugoslovenskog vođu da doturi izraelcima oružje, kupljeno u čehoslovačkoj, i zatim protureno vozovima do beograda i šibenika, i potom brodom do obala nove države na mediteranu, poplavljene tada u ratni sukob.

 Rob Cobb: „An idea is like a virus, resilient, highly contagious and the smallest seed of an idea can grow. It can grow to define or destroy you".*

U pokušaju da u poplavi misli pretočenih u raznovrsne forme izražavanja na Internetu pronađem neku dovoljno zanimljivu, da me nadahne i ulepša mi dan, čitam i pratim sve: vesti i komentare, blogove i komentare, ono što postave moji prijatelji na socijalnoj mreži i komentare, gledam fotografije i čitam komentare ispod, komentare na komentare. Nisam mogao da ne primetim da se svi žale na sve: na druge ljude, društvene pojave, vremenske prilike, nedostatak novca, ljubavi, ljubaznosti, solidarnosti, pameti, mudrosti i poštenja u svom okruženju. Beznađe se, poput uljeza, odomaćilo u (kolektivnoj?) podsvesti do te mere da se kroz naše misli i reči ono izliva u nas same i svet oko nas, već i mimo naše volje, stvarajući tako zagađenje, uporedivo sa neprestanom i prekomernom emisijom CO2 i drugih štetnih gasova u Zemljinoj atmosferi. Za razliku od zagađenja koje proizvodi industrijsko društvo, kojim preskupo plaćamo cenu razvoja i „opšteg blagostanja", unutrašnje fabrike otrova zvanog Beznađe, koji nastaje kao proizvod procesa u našem unutrašnjem, duhovnom „kazanu", možemo i moramo zatvoriti sami, bez pomoći organizacija i pokreta za zaštitu Planete, bez panela u Ujedinjenim Nacijama, bez oglašavanja i advertajzinga, kampanja i video-spotova.

 Tikkun

A Jewish Magazine, an Interfaith Movement

 Letter of resignation from the Jewish people

Sometimes we must interfere. When human lives are endangered, when human dignity is in jeopardy, national borders and sensitivities become irrelevant. Whenever men or women are persecuted because of their race, religion or political views, that place must--at that moment--become the center of the universe.
--Elie Wiesel (Acceptance Speech, Nobel Prize for Peace, December 10, 1986)

"Srbija nestaje, ne razumemo vreme" Izvor: B92

Beograd -- Srbija ne razume sadašnjost, gubi sposobnost da komunicira sa svetom, a to ubrzava istorijsko nestajanje srpskog naroda, kaže istoričarka Latinka Perović.

Citat koji sledi naveden je prema ruskom vojnom časopisu, Vojna misao, broj 1, za godinu 2001. str. 53-57. 

U citatu se tvrdi da je njegov autor 1945. godine bio Alen Foster Dals (brat tadašnjeg državnog sekretara SAD, Džona Fostera Dalsa), osnivač i direktor CIA. Prema tvrdnjama autora, pokretači hladnog rata su glavni udar usmerili na ljudsku svest: 

Dina, pustinjska planeta, 2075. Zabeleška iz mog mrežnog dnevnika:

"Prevlast straha - sada je novembar 2025. U mračnom i zloslutnom raspoloženju Izrael u Tel Avivu obeležava trideset godina od ubistva Jichaka Rabina. Od početka Četvrte Intifade 2018. godine, bezbednosna situacija se ponovo pogoršala, ne samo u Izraelu i Palestini, već i širom Bliskog Istoka. Jedna od posledica toga je postepeno smanjenje broja kako arapskih tako i jevrejskih stanovnika u Izraelu, jer su svi koji su imali mogućnost  - otišli, želeći da izbegnu ne samo atmosferu nasilja već i okrutne uslove života u zemlji u kojoj vlada gotovo vojni zakon.

Prevlast nade - novembar 2025. Ovde, u Tel Avivu, na trgu koji sada nosi njegovo ime, tačno pre trideset godina ubijen je Jichak Rabin. Danas je ovaj grad mesto velike međunarodne proslave petogodišnjice mirovnog sporazuma za Srednji Istok, kojim je najzad učinjen kraj nasilju, nesigurnosti i nepravdama koji su trajali više od sedamdeset godina. Prisutni su predstavnici svih zemalja, svih zemalja članica proširenog Saveta bezbednosti Ujedninjenih nacija, uključujući SAD, Kinu, Indiju, Rusiju, Brazil i Južnu Afriku. Nedavno ujedinjenu Evropsku uniju sada, naravno, predstavlja jedan izaslanik."

- iz knjige Geopolitika emocija, Dominik Mojsi.

nemam vremena da ulazim u detalje, ali mislim da je srbija mnogo pritupavna  sto ne organizuje Franetov dolazak. toliko bi profitirala. ali dobro. mi ionako ne smemo nista da radimo dok nam putin ne dozvoli, posto smo komunisticko-kagebeovska zemlja, zarobljena zauvek u feudu glupih, ostrascenih i plitkoumnih ljudi... 

Hvala, zaista, na znacima i rečima podrške tokom ovog užasnog leta. Ne, nažalost, još nije kucnuo čas kada ću moći izaći na terasu bloga i objaviti ovakav poklič - u zbilji, rat nije gotov. Intenzitet rata je uminuo, to da. Međutim, njegovi repovi su se preneli, i to ni manje ni više nego u prestonicu, u okoliš oko trećeg po važnosti za Islam objekta, oko Plemenitog Svetilišta.