Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

"Cynical realism is the intelligent man's best excuse for doing nothing in an intolerable situation." - Aldous Huxley

Pre nešto više od nedelju dana su jedan visoki političar u UK, bivši ministar sadašnje koalicije, i njegova bivša supruga osuđeni na zatvorsku kaznu od 8 meseci. On je suprugu onomad zamolio da slaže kako je ona prebrzo vozila kola da ne bi on dobio kaznene poene ("uhvatila" ih kamera), ona pristala, posle priznala da je slagala i sada su oboje u zatvoru. Od njegove političke karijere više nema ništa.

I ovo zvuči surovo, prekršaj je mali, svi ponekad prebrzo vozimo, laganje i podmetanje noge sudu, ubeđivanje na laganje i podmetanje noge sudu su ozbiljniji prekršaji, ali kazna, na prvi pogled, i dalje ume da izgleda surova.

Ja se ponekad setim UK pravnog sistema pošto na sve strane možemo da se provučemo ovde bez pečata ili potpisa, mnogi zakoni su prosti i vrlo liberalni, ne postoje lične karte, ali postoje granice na koje ne sme da se zaboravi, a čini nam se da bi svi umeli da zaboravimo na njih.

Apropos umeća zaboravljanja - jednom davno sam ja, sa 9 kaznenih poena na mojoj dozvoli u šali rekao suvozaču da sa sledeća tri poena gubim dozvolu pa bi mogao on da "vozi" ako baš ne primetim kameru na vreme. Iako prosto artikulisana šala je prošla neshvaćeno i ja sam samo zaključio da ljudi iz jednog grada u Srbiji nemaju previše smisla za humor.

(blog posvećen našem prijatelju Treneru, a od stila ne smem da odstupam da se Free ne bi naljutio)

    Q: Šta ovom skupu vertikala u naslovu, horizontalno postavljenim, daje stabilnost?

    A: Horizontalno armiranje

E sad, dobro, mnogi od nas se gube u horizontalama pošto su se tamo, nama muškarcima nedokučivim putevima, našle i „klimakterične osvetoljubive zene", mimo svake logike, naravno, ali tamo su i integritet, znanje, poštenje, niti mnogih istina i slične „programske" konstrukcije pa se pre ili kasnije provučemo i po nekom horizontalnom putiću.

Mnoge od nas proces tog horizontalnog kretanja podseća na onu malu decu iz viktorijanskog doba koja su sa pet godina u rudnicima, u mrklom mraku provlačila prazne vagone. Morala su da budu mala deca pošto su tuneli bili uski. Radilo se prošireno radno vreme, odmaralo nedeljom.

I pored svog napornog posla u jezivim uslovima na pitanje šta im je bilo najteže klinci su često odgovarali: „mrak, mrkli mrak".

... institucije od najmanjih do najvećih, istraživačke, obrazovne, komercijalne i ostale, unutar šestogodišnjeg programa koji počinje 2013.:

HORIZON 2020

Poslednji put kad sam proveravao Srbija je bila ranopravan učesnik u ovoj "igri" koja se još uvek zove FP7 I Horizon 2010 će da je zameni. Nadam se da je još uvek tako. Čak i ako nije samo malo dodatnog rada je potrebno da se nađe put za učestvovanje.

Male firme imaju poseban značaj i neretko su povlašćene.

Šta bi mogao biti razlog što u simfonijskom orkestru postoji više violina, pa tako na istoj muzičkoj deonici „boje" zvuk, umesto da svira najbolji violinista pa se ostali violinisti zamene elektronikom na sledeći način:

      • Sviranje tog jednog violiniste se snima mikrofonom

      • N puta po N kanala se tom sviranju doda slučajni mali šum, fazni i amplitudni, sve pojača pa pusti preko N zvučnika tamo gde su nekad bile violine ostalih izvođača

Kakvo pitanje takav i mogući odgovor - ko zna šta bi mogao biti razlog, možda ljudi prave kvalitetniji šum od elektronike.

Priča juče žena, ne moja nego naša, kako joj je prvi muž pre više od jedne decenije otišao u večna lovišta.

Neverovatna priča!

Slušam pričicu kume iz Čačka - oćelavilo kuče po ušima, profesori veterinarskog odmah sazvani pošto je i prethodno kuče, još onomad, počelo tako da se "ponaša" pred smrt.

Kaže konzilijum da je kuče ok, nego, prosto, neke individue ćelave, neke ne, kao kod ljudi.

Ispostavi se da je kuče neko privremeno vreme pazio mentalno odsutniji muškarac, muž i otac, dakle, koji je kučetu servirao samo kupljenu hranu u onoj kučećoj posudi što stoji na podu.

Kad se kumina majka vratila pa je kuče ponovo postalo maženo, paženo i počelo da jede sa stola ....pogađate, dlake na ušima su se vratile.

Jel sme ovaj recept da se proba kod ljudi? :-)

... - povratne sprege, petlje i kontradikcije, stereotipi and The Second Mind.

Kako se piše knjiga, roman, na primer? Ozbiljno pitam, što možda zvuči čudno s obzirom na to da pojma nemam o literaturi!

Interesantno mi je sledeće: U "I Am a Strange Loop" kružnom putu oko samog sebe gledam kako svaki put kad naletim na osobu koja je dobra i inspirativna u nečemu što mene nikad u prošlosti nije dotaklo ja odjednom želim da probam isto to, o talentu ni ne razmišljam!

I često probam! I to je radoznalost, i to nam je evolucija podarila.

Ima ljudi, i ja sam jedan od njih, koji loše pamte. Oni se dele dalje i da bih zaobišao čisti ego-centrični inženjering ja mogu jednu takvu podgrupu da zovem "ti ljudi".

Ti ljudi, i slični, izgledaju normalno na prvi pogled, i drugi, naravno, i pamte dovoljno na neki svoj način, inače uopšte nebi izgledali normalno (ne bi, whatever, ko ikad, bilo kad, uspe da ukrsti pismenost i loše pamćenje zaslužuje odmor na smaragdnoj obali) - pamte slike odlično, na primer, obrasce, i na neartikulisani način ih vezuju za osećanja.

Sećanja su osećanja i lepe slike.

Naivni pokušaj meditativne redukcije drugog čoveka, ili sebe, do srži ... 

"Won't somebody tell me, answer if you can!
Want somebody tell me, what is the soul of a man
I'm going to ask the question, answer if you can
If anybody here can tell me, what is the soul of a man?"

"Da bi doneo odluku, presudi; da bi presudio, budi razuman; da bi bio razuman, donesi odluku" - možda petlja u ovoj "logici" i nije najočiglednija onima koji veruju više od drugih, pa nemaju petlju nego liniju koja polazi od verovanja, možda sam je ja pogrešno preveo, možda nije petlja nego spirala, ali tu je negde i petlja, petlja, petljica, kao u onom cirkusantskom cilindru gde vešti momci, ili devojke, voze motore ili mala kola u krug.

Čudo oko tog verovanja (sad više nisam siguran da li sam već pisao o tome i u svom blogu negde, ili samo u komentaru kod Čera, komentara se sećam, godine mi zbunjuju pamćenje zbunjeno od rođenja) je što možemo da ga uključujemo ili isključujemo po želji (tj ko ne može baš u nekom zadatom trenutku može da se obuči da to radi) sa neverovatim i iznenađujućim rezultatima!