Klint Istvud nije samo uspešan glumac i reditelj, već je takođe nadaren politički mislilac. Kada se jednom budu pravili anali mislilaca slobode našeg vremena tu svakako neće biti neurotični Žižek, pretenciozni Fukujama ili zaneseni Čomski, već hladni, trezveni i svedeni Klint Istvud. Prljavi Hari. Koji nije napisao ni jednu knjigu. Jer kao da su knjige bitne da bi se politički mislilo. Važan je stav. Stav je mala stvar koja pravi veliku razliku, štono reče Čerčil.

 
2015-05-22 16:26:52
Biz| Društvo| Mediji| Politika| Porodica

Zahtev za cenzuru

Neven Cvetićanin RSS / 22.05.2015. u 17:26

Mislim da, bez imalo pardona, tzv. rijaliti „Parovi" treba da se zabrani, jer taj polusvet koji se tamo pući, krivi i prenemaže treba da se skloni iz medija i protera u mrak gde i pripada. Ako već ti džiberi i džiberke ne mogu da se sklone iz medija zbog tipično naših sentimentalnosti prema svakom obliku džiberluka, onda makar treba da se pomere u neki termin iza ponoći, što znači da bi opet bili u mraku. Samo neka ih sve skupa nosi đavo i neka se sklone iz prajm-tajma i sa svetla dana. Bio bi to suštinski reformski akt, važniji od, na primer, uvođenja eura u Srbiju ili od donošenja novog ustava o kome se, eto, ovih dana zdušno ćakula po čaršiji. Jer dok je tih „Parova", onako nakaradnih i nakrivo nasađenih, neće nam valjati ni jedna valuta i ni jedan ustav nam neće biti potaman. Mislite da preterujem?

 
2015-05-29 14:50:13
Društvo| Istorija| Politika

Ćutanje elite

Neven Cvetićanin RSS / 29.05.2015. u 15:50

U srpskom društvu, sociološki rečeno, postoje mnogi društveni rascepi. Odvajkada, Srbi se dele na „prozapadne" i „proistočne", „nemačkare" i „rusofile", „republikance" i „monarhiste", „prečane i Srbijance", „moderniste" i „konzervativce", „građane" i „seljane". Zakrpiti sve te društvene rascepe je već posao za madžioničara, a ne za običnog smrtnika, te otuda kod nas sve kratko traje - ustavi, političari, spoljnopolitička i unutrašnjepolitička usmerenja. Srećno integrisane nacije imaju stoletne ili makar višedecenijske programe kojih se drže i državnike koji ih sprovode. Mi sve radimo od danas do sutra, a pojava državnika kod nas je retka, naprosto zato što je društveno tlo toliko trusno, da neko zaista mora da ima vanredne sposobnosti da bi na takvom živom pesku nešto izgradio. Lako je biti državnik u Britaniji ili Švedskoj, gde su društva zdravo integrisana i gde ljudi znaju što su im okviri i što im je činiti vekovima, teško je biti državnik u Srbiji, gde se uvek iznova moraju praviti mostovi između različitih, i vrlo često, posvađanih, delova društva.

 

Maks Veber, jedan od najčuvenijih sociologa, definisao je državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja". Veber je preko noći postao popularan u političkoj eliti Srbije i naši političari novoga doba se često pozivaju na njegove uvide, jednako kao što su se „starovremenski" političari u doba komunizma pozivali na Marksa. Kako ne bismo sa Veberom prošli kao sa Marksom, od koga smo uzeli ono što nam je odgovaralo (teza o diktaturi proletarijata), a odbacili ono što nam nije odgovaralo (teza o emancipaciji društva i pojedinaca), valja da Vebera pročitamo ozbiljno, kada nam je, eto, on, trenutni ideološki uzor. A Veberova glavna teza je pre svega ona o državi kao „monopolu na legitimnu upotrebu nasilja", a svi ostali „protenstantizmi" su tek meko tkivo njegove teorije. To praktično znači da za Vebera samo i isključivo država može da koristi fizičku silu na legitiman način, a da bilo kome drugome nije dozvoljeno kamenčić da baci na drugoga čoveka sopstvenom (samo)voljom. Jer je takvo nasilje nelegitimno i, shodno tome, mora biti od strane države sankcionisano.

 
2015-04-23 17:46:22
Društvo| Politika| Život| Životni stil

Zen Politika

Neven Cvetićanin RSS / 23.04.2015. u 18:46

Postoji zen politika i postoji frljava politika. Zen politika je - kada imate problem - fokusirate se na njega, mislite o njemu i pre ili kasnije ga rešite, ovom ili onom metodom. Frljava politika je da problem, kada ga imate, nesposobni da ga rešite, gurnete pod tepih, izmišljajući novi problem koji „kao" rešavate, opet na isti „frljavi" način izmišljanja novih problema. U prvom slučaju problem je rešen i možete se prepustiti blaženom zenu, mirno čekajući novi problem, koji ćete opet efikasno rešiti na sličan način. U drugom slučaju, problemi sa gomilaju i vremenom postaju nerešivi.

 

Oslobađanje Vojislava Šešelja odgovornosti u prvostepenom postupku pred tribunalom u Hagu i, sledstveno tome, omogućavanje da politički deluje kao slobodan građanin u Srbiji će, bez sumnje, imati višestruke i dugoročne političke posledice.

 

Države su samo one teritorije na kojima političke i pravne institucije funkcionišu na stabilan, predvidiv i civilizovan način, a ostalo su livade i polja, proste teritorije, koje se ne mogu nazvati državama u klasičnom funkcionalnom značenju te reči. Poslednja država koja se na ovim prostorima mogla nazvati državom u pravom smislu reči, uz sve svoje, znatne, demokratske deficite i određenošću voljom jednog čoveka i jedne partije, je bila socijalistička Jugoslavija. U toj državi se znao elementarni red, a pre svega ono što i daje definiciju jednoj državi da se može nazvati takvom - korištenje sile koje treba da bude isključivo u rukama državnih organa i koje ne može biti u bilo kakvim paradržavnim i pseudodržavnim strukturama. Prethodno je i Kraljevina bila respektabilna država.

 
2015-05-07 15:51:23
Društvo| Filozofija| Hronika| Politika

Prebiti ministra

Neven Cvetićanin RSS / 07.05.2015. u 16:51

Nasilje je konstanta ljudske istorije. Od pećinskog doba sve do doba lasera i svemirskih brodova. Ljudski rod je možda napredovao u tehničkim postignućima i otkrivanju univerzuma, ali su mu navike ostale nepopravljivo iste. Nasilje je nekad stihijsko, kao u doba kada su se jurili čopori naših šarmantno violentnih prapredaka. Nekad nije i ne mora da bude. Država kao institucija je izmišljena upravo zato da nasilje ne bude stihijsko, već da u njemu bude reda i da njega budu pošteđeni oni koji hoće da mirno žive i rade, a da se nad svima drugima primenjuje uz pomoć pravnih obrazaca i po zakonu. Pravna država je jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Država kao šerif. Ugledni ljudi sa kredibilitetom kao sudije, ne u svoje lično, već u ime sistema. U takvom sistemu bilo ko, šta god mislio o nekome drugome, mora da drži ruke u džepovima, a da "pesničenje" ostavi državi. U Srbiji su u proteklih nekoliko dana napadnuti u malom, tipično našem, lokalnom, pesničenju jedan ministar (Tasovac) i jedan pomoćnik ministra (Šuvakov) i, ako je verovati medijima, izvukli su deblje krajeve. Ima onih koji se slade, ima onih koji se groze, ima raznih mišljenja, jer mi - ko mi - o svemu mislimo u sto kolona. Međutim, šta god ko mislio - ovo je jako loše za sistem. Koji upravo muku muči, već bezmalo decenijama, da se legitimiše kao sistem u pravom značenju te reči. U kojem će se svi građani osećati sigurno.

 

Aleksandar Tijanić, jedan od poslednjih nepatvorenih teških bombardera srpskog novinarstva rekao je u jednom od zadnjih trzaja sopstvene lucidnosti, u čuvenom obraćanju studentima novinarstva, da Srbiji preti opasnost da joj sve ćerke budu kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Majstor izraza, koji se metaforama igrao onako kako se Majkl Džordan igrao košarkaškom loptom, našao je pravu sliku da predstavi, u Srbiji, uvek „dinamičnu" svakodnevnicu. I u toj svakodnevnici je plastično ocrtao mesto koje je, u vaskolikoj podeli društvenog (ne)rada i (ne)reda, „rezervisano" za mlade ljude, ili bolje rečeno za one mlade ljude koji se prepuste društvenoj inerciji.

 

Levica i desnica, odavno, ne postoje u svojim klasičnim oblicima. Ovi pojmovi, kao politički pojmovi, su se javili tokom Francuske revolucije, pre više od dva veka, kada su se borile revolucija i restauracija i kada su u prvoj postrevolucionarnoj francuskoj skupštini pristalice revolucije sele s leve strane sale, a njihovi oponenti, pristalice restauracije, s desne strane. Ova podela na levicu i desnicu je obeležila 19. vek, koji je protekao u borbi revolucionarnih i konzervativnih sila, a dobacila je do prve polovine 20. veka. Bila je na vrhuncu tokom španskog građanskog rata, koji je bio „čisti" rat levice i desnice. Od toga vremena levica i desnica se rastaču kao politički pojmovi, jer revolucija i restauracija prestaju da postoje kao zaokruženi i odeljeni svetonazori.

 

Neven Cvetićanin

Neven Cvetićanin
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2015 VIP izbora:  4 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana