Pre par meseci sam u okviru NALED-ove radne grupe za razvoj preduzetništva radio analizu privrednih subjekata u 10 opština istočne Srbije. Rezultati su neveseli. Teret razvoja lokalnih samouprava je nepravedno raspoređen među njenim građanima. Oni koji koriste najviše zajedničkih resursa, plaćaju najmanje. Legalna privreda nestaje.

Potpuno kolektivno ludilo. Dva sindikata kao predstavnici radnika i jedna unija poslodavaca kao predstavnik svojih članova poslodavaca, potpisali kolektivni ugovor. U njemu se poslodavci obavezali ... Čekaj malo. Šta me briga na šta su se obavezali. Njihovi radnici, njihove pare, njihov problem. Osim ako država ne proglasi prošireno dejstvo tog privatnog ugovora između neke unije i njenih članova i nekih sindikata ...

Naš krivični zakonik je neadekvatan kada se radi o krivičnim delima pribavljanja protivpravne koristi u privredi. Em je konfuzan, em ostavlja velike rupe. Pored toga, zaprećene kazne su blage i samim tim rokovi zastarevanja kratki. Kad tome još dodamo sistemsku nemogućnost tužilaštva da vodi istragu, izmakli smo ljudima koji treba da štite društvo od ovog raka koji ga izjeda, tlo pod nogama. Na današnjem dnevnom redu skupštine je predlog izmena i dopuna krivičnog zakonika.

Mogu da razumem da je ljudima teško. Nije se lako pomiriti sa činjenicom da je ono na čemu su radili čitav radni vek propalo i da stvari više nikada neće biti onakve kakve su bile. Mogu da razumem i da su verovali da će država na belom konju da stvori radna mesta i ponovo kao u stara dobra vremena pokrene proizvodnju.

Svaki zaposleni u Srbiji, njih 2.000.000 bi trebalo da traže od svojih poslodavaca da o svom trošku (trošku zaposlenog) deo njihovih prihoda usmere u jedan od dobrovoljnih penzionih fondova po izboru zaposlenog. Svaki zaposleni. Zašto? Zato što im se to isplati. Evo i kako i koliko.

U vreme kad nepotrebna administracija ponovo maltretira celu naciju sa svojih ustavom danih 7%, kada male interesne grupe, nazovi stranke, bile one penzioneri ili nepotrebni administratori, uništavaju svaku priliku za konzistentnu politiku vlade, u vreme velike krize, u vreme potpunog ludila administracije, pokretanje diskusije o spornim odredbama ustava i pratećih zakona koji cementiraju ovakvo stanje, mi se čini više nego primereno.

Ugovor o kreditu je obligacioni odnos. Principe obligacionih odnosa čovečanstvo je stvaralo, testiralo i usvajalo hiljadama godina. Kroz praksu, generacije i vekove.

Čudan smo mi narod. Pardon, meni čudan. Nemamo ništa. Dobijemo nešto. A onda kreće pametovanje. Jedni kažu da bi on dobili više. Iako su imali 4 godine da dobiju više. Oni su nesrećni jer nisu oni. Drugi kažu da smo izgubili sve. Iako su pre ovih prvih imali 4 godine da ostvare to svoje nešto, ali su umesto tog njihovog nešto izgubili u pogromu gotovo sve. Oni su takođe nesrećni jer gube temelj svoje politike. Treći likuju i kažu: ovi što su izgubili sve 90-tih su konačno priznali da nemamo ništa, a to što smo dobili je ništa, a mi smo to govorili svo ovo vreme i bili smo u pravu. Ali su srećni. Tek poneko kaže: Ovo je dobar Sporazum za Srbiju.

Nakon svih dosadašnjih uspešnih ekonomskih mera, i njihove uspešne destgodišnje primene, stižu nove .

Sada već daleke 2008.godine sam napisao tekst Liberalna ekonomija - prvi deo. U njemu sam napravio kratak uvod u evolucionu biologiju, sociobiologiju i evolucionu psihologiju, pregled "novih" saznanja o čoveku i prirodi. Nisam iz ovi saznanja izvlačio nikakve zaključke. Samo sam ih konstatovao.