Danas je hit na internetu kontovrtza oko izbora Nobelovog laureata za književnost. Par sati pre zvaničnog proglašenja je procurela vest da je Dobrica dobio značajno priznanje ne tviteru, pa je B92 napisao vest i objavio na radiju, pojedini mediji preuzeli, pa je priča demantovana. Internetom kruži i neko saopštene Srpske Akademije Nauka i Umetnosti koje je po svojoj prilici takođe spin. Evo šta kažu autori lažnog sajta nobelprizeliterature.org:

Mi smo grupa neplaćenih, samoorganizovanih web aktivista.

Cilj naše akcije je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića, koji je i ove godine, u domaćoj javnosti, pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu.

Dobrica Ćosić je autor, javna i politička ličnost, koja deluje decenijama, uvek pri samom vrhu vlasti i najbližim krugovima moći, od Komunističke Partije bivše SFR Jugoslavije, preko inspiratora manifesta srpskog nacionalizma - zloglasnog Memoranduma SANU, zatim na položaju Miloševićevog predsednika ratne SR Jugoslavije, do današnje bliskosti namračnijim i najopasnijim pseudodemokratskim krugovima u Srbiji novog veka.

Pedeset godina nesvrstanih sa ovom vaseljenskom proslavom u Beogradu aktuelizovali su staru tezu da se pod Titom živelo bolje. Te naš pasoš je bolje važio nego sada, te plata nam trajala preko mesec dana, nije bilo siromašnih, a ni bezobrazno bogatih koji su sve nas pokrali, a da ne pričamo kakve smo sve fabrike imali... Na marginama „Bilo bolje za vreme Tita" razgovora vode se i razgovori da li nam je za vreme Miloševića bilo bolje nego sada? Da li je bilo bolje za vreme Koštunice ili sada?

Nije mi potreban ovaj prvi pasus da bih podsetio da su danas ljudi bez posla, privreda desetkovana, plate izdrže po šest-sedam dana umesto ceo mesec, oblačimo se u prodavnicama garderobe koju su neki drugi ljudi bacili, hranimo se u narodnim kuhinjama, investiramo po kladionicama... Ali niko ne diže glas.

Dakle Laza i ja, ključevi u džepu pravac disko. Ono što sam izignorisao dok bili gosti postalo mi je malo nametljivije čim smo ušli u disko. Stomačna napetost je nagoveštavala da ću jako uskoro morati da sednem na onu čudnu spravu u WC-u što ima bazenče u sredini. Mislim da mi je mnogo i to jednom godišnje što jedem ribu. Računam pivo dva i palim kući, jer i onako nije uredu da oženjen čovek ostaje kasno.
Bilo neko dobro društvo, zezali se, smejali, ja se meškoljio ali uspevao da izdržim više od dva sata u atmosferi punoj dima zalivenoj pivom. Ako me je i čekala, moja bolja polovina se sigurno uspavala do sada.

Suma sumarum petog oktobra nam nije dato nešto kapitalno. Vraćeno je ono što nam kao ljudima pripada. Vraćena su nam naša prava, nada i vera u budućnost. Kao da nam je neko vratio novčanik koji nam je ukraden pa nam je milo jer smo povratili svoje. Dragoceni predmet spokojno je stavljamo u džep, dok u mislima već pravimo planove šta ćemo da kupimo deci i gde ćemo da izvedemo ženu. Danas, ovog petog oktobra 2011. sasvim jasno kapiramo da nam je vraćen potpuno prazan novčanik, bez novaca, dokumenata i kartica. A računi koji su napravili oni koji su preuzeli naš novčanik od poštenog nalazača, koristeći kartice svih nas, stižu i tek će da stižu, a mi nemamo ni za leba.  

Jedina stvar koja je ista u Majamiju kao sto sam naucio na nasem "Parobrodu Srbija" je gravitacija. Skoro da je ista. Sve ostalo je razlicito. Ljudi, zgrade, vazduh, hrana, pare, ... Cak su i kucici drugaciji. Nije ni cudo. Mislim nije mi cudno.

Nije mi cudna ni masovna upotreba droga. Ukapirao sam zasto je film "Miami Vice" snimljen bas ovde a ne u Alabami. Majami je pun droga. Moze svako, svuda, sve da kupi. Najvise ima kokaina, marihuane i ekstazija,

Neko mi je poslao video klip u kome korpulentni čovek maltretira svoju ukućanku, moguće je i majku. Koliko vidim na snimku prisutni ljudi gledaju sam čin nasilja kao pozorišnu predstavu.  Bojim se da sam čin nasilja nije izolovani incident i da se matrica nasilja ponavlja iz dana u dan. Žrtva nema gde da pobegne iz svoje kuće.

Smatram da