Nedavno je beogradska publika imala priliku da vidi gašenje mladog života i nastanak legende. Ejmi Vajnhaus je iz Beograda otišla direktno u klub večnih koji nosi naziv „27".

„Klub 27" ili „27 zauvek" tužna je lista velikana muzike koji su tragično skončali u svojoj dvadeset sedmoj godini. Istina je da ljudi umiru svakodnevno, pa i muzičari koji su imali snažan uticaj na generacije, ali upadljivo je velika koincidencija da šest superstarova rokenrola i soula okonča svoj život baš u 27. godini.

Džimi Hendriks, čije su deonice na električnoj gitari terale publiku u ekstazu, Dženis Džoplin, koja je specifičnim glasom postala mera vremena u kome je živela, Kurt Kobejn, koji je oformio potpuno novi alternativni pravac roka, Džim Morison, čiji su tekstovi pamćeni kao mantra. U tom klubu je i Brajan Džons, gitarista i jedan od osnivača najvećeg rok benda svih vremena Rolingstons. Najnoviji član „dvadesetsedmice", gospođa Soul Mjuzik ili Ejmi Vajnhaus, kao kometa je sagorela naočigled beogradske publike i još više učvrstila mit o mladim muzičarima koji su na neki način promenili svet, a otišli s njega baš u dvadeset sedmoj.

Čuveni fenomen da se natalitet u Engleskoj uvećao za mnogo procenata nakon osvajanja svetske titule u fudbalu 1966 mnogo govori o posebnom mestu fudbala u srcima ljudi širom planete. U mnogim državama na svetu najvažnije su tri osobe: predsednik, verski poglavar i predsednik fudbalskog saveza. Kako i ne bi kada FIFA ima snagu Ujedinjenih nacija. Evo ovo fudbalsko prvenstvo koje pratimo je koštalo 150 i kusur milijardi dolara. 150 000 000 000 dolara. Ko zna koliko sedišta na stadionu, hotelskih kreveta, autobusko avionskih linija je izmišljeno u popularizaciji fudbala na crnom kontinentu.



Nego nije mi to tema bloga. Tema je nešto drugo. Još od malih nogu me je impresionirao posao i veština fudbalskog komentatora koji mora u svakoj situaciji da nam da objašnjenje slike koju vidimo ili još teže, radio komentator, koji treba da nam stvori sliku. Malo bih osvežio gradivo sa lapsusima sportskofudbalskih komentatora. Evo nekoliko najdražih:

Milos Topalović:

"Sledećih nekoliko minuta ovog snimka protiću u znaku Georgi Hadžija i ove kretenske reklame za kečap!"

"Obratite pažnju: na stadionu u Istanbulu samo policijski psi nemaju brkove!?"

Srbija je zemlja koja svojim stanovnicima nudi zabavu svetskog nivoa. ... Mislim ceo svet je cuo za "zabavu" koja je omogucena Srbima, mahom mimo njihove volje. Srbija se dugo godina pojavljivala u vestima i CNN i Reuters, i Sing Hua, i Pravda, i Mond,... kao stalna rublika. Tamo negde posle politike a pre vesti iz kulture isla je rublika "vesti iz Srbije". Prema statistikama 67% Amerikanaca je verovalo da je Srbija neka od domacih drzava jer se tooliko spominje. Ili su to bili Kinezi!?

Nema tog Nišlije koji se nije proveo barem dva tri dana, kad se sve sabere, u Čairu, najvećem parku grada Niša. Crno bele fotografije svih nas mora da sadrže barem neku sa onog džinovskog tobogana i onog tunelčeta (retko kad prohodnog bez "nagaznih mina" ljudskog porekla). Ja imam 41 godinu i kad sam bio mali ti tobogani i ljuljaške su bile ofucanei pokrivljene. U zadnjih par decenija to je bilo jedino igralište za hiljade i hiljade najmlađih Nišlija. Mislio sam da će ti prepotopski tobogani i ljuljaške danas nadžive. Takav smo grad... Bili.

Ja znam da se birokate izdrkavaju nad pučanstvom ali ovo je preterano.

Privatne organizacije za zaštitu autorskih i srodnih prava uz saglasnost države teraju u bankrot ceo IT sektor. Za sve muzičke uređaje, kompjuterske komponente, ali i druga tehnička roba koja u sebi sadrži audio-plejere ili fleš memorije, uključujuči mobilne telefone, moderne veš mašine, frižidere ili šporete treba da se plaća "muzički dinar" od 3% i to retroaktivno od 2009.

Vlasnik kompanije „Komtrejd" Veselin Jevrosimović revoltiran je opterećenjem IT industrije za „muzički dinar", zbog čega će, kako kaže, izmestiti proizvodnju svoje kompanije iz Srbije.
- Ovo je velika pljačka srpske IT industrije. 

Nisam mogao odmah da reagujem, čim smo izgubili utakmicu od Slovenaca. Pustio sam da se malo "smire strasti". Prošlo je par dana i smirivanje strasti se nije desilo. Naši orlovi su izgubili svaku šansu da učesvuju na evropskom prvenstvu u fudbalu. Kao što smo slutili protiv Italijana nismo mogli da se vadimo, ali Slovenci su bili viđeni za odstrel... Ne kažem da se naši fudbaleri nisu trudili. Daleko od toga. Trudili su se ali nešto nije štimalo. Što reče, sada već bivši trener orlova Golub "Nismo imali sreće, ni danas, ni pre neki dan, ...", a cinici kažu da nismo imali sreće što nam je Petrović na kormilu reprezentacije.

Dve sličice sa utakmice protiv ratobornih Slovenaca kojima ova pobeda nije imala takmičarskog značaja su mi ostale duboko urezane.

 Padaju mi na pamet desetine smernih i siromašnih političara koji su se družili sa nama i tapšali nas po leđima dok smo im bili podrška za bolju, naprednu, poštenu budućnost. Našu bolju ZAJEDNIČKU budućnost. Kako je vreme pokazalo, ti naši dragi predvodnici su zaboravili da smo svi mi ZAJEDNO i DOSledno NAPREDno bili za bolju budućnost