Narode blogerski,

Pisac Paolo Koeljo, u svojoj redovnoj rubrici koju objavljuje u Magazinu aerodoma u Parizu, daje savete o tome kako treba putovati i upoznavati svet. Pošto mi se pristup u velikoj meri poklapa sa njegovim, sa zadovoljstvom prevodim njegov tekst. 

Prvi put sam to osetio kad je umro Drug Edvard Kardelj. Bilo je to 10. februara 1979. godine. Ko bi rekao da je otoič prošlo već 30 godina! Proglašena je bila trodnevna žalost. Kao što dolikuje, u datom trenutku svi radio i oba televizijska programa ispoštovali su situaciju i tri dana emitovali prigodnu muziku. Tada sam se prvi put naslušao divne, fine, osećajne muzike. Prva dva dana bila je to samo ozbiljna a onda, valjda kada je ponestalo klasike i dežurnim recenzentima opala pažnja, krenuli su instrumentali. Koliko god bio mlad, lud i roker, uživao sam. Nisam gasio radio!

Odbor za spoljne poslove Evropskog Parlamenta podržala je danas ogromnom većinom (51:8) predlog parlamentarca Sare Ludford da se zemljama Balkana omogući ulazak u zemlje EU bez vize.

Evo vesti

EP foreign affairs committee backs visa liberalisation for all Western Balkan countries

Prošle nedelje, umalo mi promače vest o padu malog aviona u Makedoniji :

U udesu školskog aviona) "cesna 172", koji je u četvrtak oko 12.50 pao u portu pravoslavne crkve Uspenja presvete Bogorodice kod izletišta Skrebatno iznad Ohrida, poginule su četiri osobe. Prilikom pada aviona Akademije za obuku pilotskih kadrova, sa oznakama Z-3 DCV, izbegnuta je veća tragedija, jer se letilica srušila na livadu na kojoj je više hiljada ljudi proslavljalo Veliku Gospojinu.

Onda se setih: hej, pa ja sam bio u tom selu. Evo teksta koji sam napisao posle te posete, pre ravno 4 godine. Neke stvari su se od onda promenlie, ali je verovatno najveći deo još uvek isti.

Ovih dana se sećamo tragičnih događaja tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Sudbina radnika RTS - a koji su ostavljeni da budu legitimne mete svakome je poznat i opomena je da više nikada ljudi ne mogu žrtvovati u patriotske i političke svrhe. Manje je poznat isto tako tragičan događaj u kome je poginulo sedam vojnika Gardijske brigade Vojske Srbije i tri pacijenta KBC "Dr Dragiša Mišović".

U oba slučaja, rodbina i prijatelji stradalih optužuju odgovorne da nisu postupili po zakonu i obezbedili da se njihovi voljeni zaštite. Direktor RTS - a osuđen je i već odslužio kaznu, dok je komandir Gardijske brigade oslobođen optužbi (ali je žalbeni postupak još u toku).

Kafana "Na ćošku Šumadije" nalazila se na prevoju jednog brda, odmah ispod ramaćkog visa, na granici atara sêla Dobrače i Stragara. O povezanosti i uzajamnoj zavisnosti ljudi iz ovog kraja najbolje svedoči grejno telo u mehani, koja ima dva odeljenja. U jednom se nalazi furuna dudnjara, a u drugom ulazi sulundar u odžak. Tako čunak prolazi ispod plafona pa se narod na oba mesta greje, a toplota se iskoristi u najviše mogućoj meri. U ovoj kafani sede zajedno Srbokleti i Srbogružani i međusobno se sve razumeju, iako svako govori svojim jezikom.

Odoše kući... 

Nagledaše se, nauživaše, odmoriše, nahodaše, čuše svašta, videše divna mesta. Oči ovolike, vilice kao fijoke. Meni srce puno.

Moj gost danas: naš mladi blogokolega pocetiodsebe

Par uvodnih reči

Namera sa kojom se upuštam u pisanje ovog članka je da započnem raspravu na temu budućnosti dece u Srbiji ako se pogleda okruženje u kome odrastaju. Naime, već sa ovih malo leta, previše negativnog vidim da mogu dozvoliti sebi ono što većina ljudi u ovoj državi sebi dozvoljava tokom poslednjih pola veka - da pustim da se stvari oko mene od direktnog značaja za moj i život moje porodice dešavaju bez ikakve kontrole.