Zamislite da neko na ledini za nedelju dana podigne grad za 40.000 ljudi

Zamislite da u taj grad u tri dana stigne tih 40.000 ljudi, najpre 10.000 u jednom danu, a onda ostalih 30.000 dva dana kasnije

Zamislite da tih 40.000 ljudi dodje iz skoro svih zemalja sveta, svih mogućih rasa, boja kože, religija, kultura, zanimanja...

Zamislite da tih 40.000 ljudi, bez obzira na to svoje raznovrsno poreklo, 12 dana živi zajedno, veseli se, uživa, komunicira, sklopi bezbroj prijateljstava

Zamislite da onda za jedan dan ode 30.000 a sutradan i ostalih 10.000

Zamislite da onda pet dana kasnije osim ugažene trave nema ničega što bi podsećalo da je tu bio grad od 40.000 ljudi

Zamislite da tih 40.000 ljudi nastavi da održava kontakte sa barem po desetak drugih narednih nekoliko godina

Moguće?

Svakako. Desilo se to krajem jula i početkom avgusta ove godine. U Hajlands parku, pedesetak kilometara severoistočno od centra Londona, održan je 21. Svetski skautski džembori!

Ivan Ergić netipičan je nogometaš, za kojeg ne važi niti jedna od predrasuda što prate njegove kolege. Prije nego u društvu s manekenkama i kontroverznim menadžerima, njega ćete vidjeti u društvu s knjigom. Ergić piše pjesme i eseje, angažiran je na »popravljanju svijeta«, a jedan od prioriteta kojesi je zadao jest prezentiranje prave slike odnosa u profesionalnom nogometu i oko njega. Osim o ovoj temi, Ergić za hrvatski Novi list govori o nacionalizmu, religiji, predatorskom kapitalizmu koji ubija ljudsko dostojanstvo...

Vilner Ulise

On je jedan od skauta i skautkinja Leožana, grada na Haitiju teško pogodjenim zemljotresom čiji je epicentar bio u neposrednoj blizini. Grad je uništen - većina stanovnika je izgubila domove ili članove porodice, a sahrane su postale tragično učestala pojava. Ali, bez obzira na njihovu traumu i gubitak, mladi Leožana pohitali su da pomognu sugradjanima.

EDIT: Nove fotografije sa Haitija postavio sam u komentaru ovde

Pre neki dan, nekako sasvim slučajno, shvatio sam da će moja dvadesetogodišnja kćerka za koju nedelju imati priliku da prvi put u životu ostvari svoje građansko pravo - da će glasati. Kako deca brzo rastu!
Podsetilo me to na mnoge izborne faze i promene koje sam iskusio.

(Ovaj tekst je objavljen na blogu Krovne organizacije mladih Srbije Glas za mlade)

Košarka, i njena lokalna varijanta basket, obeležili su moju mladost. U to vreme naša košarka počela je da dominira svetom i nije bilo nas klinaca koji nismo svaki dan ubacivali loptu u obruč i sa uzbudjenjem pratili naše klubove i reprezentaciju. Bilo je to jedno neverovatno vreme zanosa i ponosa.

Kao i sve, i košarka se promenila. Danas je prilino drugačija nego nekada. Prirodno: to je način da se bude moderan i u "dosluhu sa vremenom". Ipak, ima par stvari koje mi baš nisu po volji. Onako, iz ugla nekoga ko je nekada uživao u ovom sportu a sada ga prati sa distance.

Bon je grad muzeja. U tako malom gradu, u poredjenju sa drugim metropolama i prestonicama, smešteno je toliko mnogo zanimljivih zbirki, od Muzeja moderne umetnosti nemačke, preko Umetnikog i izložbenog paviljiona Savezne Republike Nemačke, Muzeja Rajne sa kosturom čuvenog neandertalca, Egipatskog muzeja, Akademskog muzeja umetnosti, Muzeja žena, sve do sjajnog prirodnjačkog Muzeja Aleksandra Keniga. Ceo niz zanimljivih mesta za obilazak smešten je u okviru "muzejske milje" - Musemsmeile. Stanovnici Bona s ponosom ističu da je 1770. godine ovde rodjen Ludvig van Betoven, možda najveći kompozitor svih vremena. Njegova kuća je očuvana u izvornom obliku i danas je muzej sa obiljem predmeta i sadržaja, uključujući portrete, originalne rukopise, prva izdanja njegovih remek dela, njegov poslednji veliki klavir i trubu za uvo (stari model slušnog aparata). Velikom umetniku je posvećena i Digitalna Betovenova kuća i Medjunarondi Betovenov festival u Bonu. 

No, ja nisam imao vremena da obilazim umetničke ili prirodnjačke muzeje. Bio sam kratko u poseti glavnom gradu Zapadnog dela nekada podeljene zemlje, i to na sastanku u Ujedinjenim Narodima, te nisam imao vremena niti bi raspoložen za tako nešto. Umesto toga, odabrao sam da saznam više o četrdesetogodišnjem periodu podeljene zemlje i naroda. Upravo stoga, iskoristio sam priliku da posetim Muzej istorije Savezne Republike Nemačke - Haus der Geschichte der Bundesrepublik Deutchland.

Ode tečin Kenjac. Juče ujutro, u beli svet. Malo mesto u sred nordijske zemlje, na obali velikog jezera, stotinu kilometara od velikog grada. Druga liga, pri vrhu tabele.

Do juče je izgledalo da ide na probu, na nedelju dana, pa da će posle ako prođe da ode da ostane. Sada ne znamo da li da držimo palčeve da prodje znajući da se onda ne vraća barem do leta. Držimo, svakako, koliko god želeli da nam se što pre vrati.

Има ли уређење града икакву вредност у земљи која је пре непуне две деценије преживела сурови грађански рат а данас је изнурена економским проблемима и где је заједништво у кризи?

У оквиру своје едиције видео записа " Business 360 Future cities", америчка ТВ мрежа CNN објавила је репортажу Ричарда Квеста из Кигалија, главног града Руанде. Прилог говори о напорима власти и становништва да свој град одрже чистим, чиме се такође постиже значајан резултат у грађењу заједништва у заједници.




Есеј будуће архитетке Милице, јун 2012