раб божји, Александар Ламброс

Сестре Српкиње,

Све бринући за спас ваших душа и њихов улазак у Царство Небеско, потражих савета од пастира наше свете мајке Цркве, мудрих како змије и безазлених како голубови, који су, по безграничној милости Божјој, благоизволели саставити подсетник за исповест вас лакомислених женскиња у 1023 тачке ради вашега спасенија и избављенија од сагрешенија ...

Издвојени су смрти грехови  ради лакшег уоченија а остали се могу наћи на следећем линку

 

 

AleXandar Lambros

Najobičniji mikroskop nemaju ni pojedini fakulteti a kamoli srednje škole. Internet je najskuplji u Evropi. PDV na računare opet bi mogao biti 18% iako je potražnja za godinu dana pala za 35%. Beogradski univerzitet nije ni među prvih 500 u svetu. Ikone vise po školskim hodnicima a veroučitelji deci pričaju da muškarci imaju rebro manje od žena jer ga je bog izvadio Adamu da napravi Evu. Po odlivu mozgova Srbija je na 132. mestu od ukupno 133 zemlje.

Al za deset godina će postati zemlja nauke i znanja.

AleXandar Lambros

Na moju adresu pre oko sat i po, od Liz Rosenberg, Madonninog PRa, stigao je mail sledeće sadržine:

AleXandar Lambros

Ne radi se samo o tome da Srbija, pri okolnostima kakve jesu, nema kad da se bakće tamo nekim filmom, jer doslovno mora da gleda kako će da opstane, već o tome da mi pristajemo na ulogu žrtve Anđelinine loše umetnosti. Šta više u nju se potpuno uživljavamo. A izbor je i jasan i jednostavan do mere saveta iz Cosmopoliten-a. Ili ćeš prihvatiti ulogu žrtve i batrgajući se tonuti sve dublje ko u živo blato, ili ćeš je svesno i angažovano odbaciti i biti proaktivan umesto reaktivan. 

 Alexandar Lambros

 

Ustaška diktatura, vladinim dekretom br. 11689 od juna 1941., uspostavlja u Zagrebu poseban vjerski odsjek zadužen za prekrštavanja, na čijem čelu se nalazio katolički svećenik Dionis Juričević (starješina "misionara" zaduženih za prekrštavanja").
Obraćajući se stanovnicima Staze, gdje je došao da izvrši ko zna koje nasilno "prekrštavanje". Dionis Juričević ih upozorava ovim riječima:" Dobro znamo kamo ćemo poslati one koji izvole odbiti krštenje. Ovdje u sjevernim krajevima već sam izvršio potpuno čišćenje, od djece u pelenama do staraca. I ako će biti potrebno, učiniti ću to i ovdje zato što nije grijeh ubiti ni sedmogodišnje dijete ako smeta nasem ustaškom režimu... Neka vas ne prevare moje svećeničke haljine. Znajte da ja, kada ustreba, uzimam šmajser u ruke i ubijam sve one koji se protive državi i ustaškim vlastima".

gost autor: Viktor Vilotijević

Ovo što ćete sada pročitati jeste uznemirujuća priča o sedamnaestogodišnjem dečaku, koga nekada i nisam tako dobro poznavao, naročito tog 25.jula 2005. godine kada sam bio u mogućnosti da mu pomognem. Bio je veseo, detinjast, katkad ozbiljan, poletan, uspešan za svoje godine i druželjubiv. Takođe, bio je prokleta pederčina. Mali, naivni peder, željan novih iskustava, i dalje pubertetlija. Nisam umeo da mu objasnim da to što veruje tek tako nekom neznancu može jednom da ga košta i života, jer dečak je uživao u tome da flertuje sa nepoznatima i da se ljubi sa strancima. Priznao mi je kasnije da mu nije uvek bilo lepo i da ga nije uvek činilo srećnim, ali ga je na jedan specifičan način uzbuđivalo. To su te godine, valjda. U skorašnjem razgovoru, po ne znam koji put sam ga pitao: „Zar te nije bilo strah da ideš kod drugih ljudi ili da dovodiš te iste ljude kod sebe kući?". Rekao je da nije razmišljao o tome da mu mogu nauditi. Ja sam, poznajući ga danas nešto bolje, verovao u tu njegovu nestašnu ali i nevinu prirodu. Bio je glupi klinac, pederčić, u potrazi za sebi sličnima, kao neka životinja u potrazi za odbeglim čoporom. Tog 25.jula 2005. naučio je dosta toga. O životu, o sebi, o zemlji u kojoj je živeo i o tome koliko nije umeo da ceni ono što je imao... Ovde ću se zaustaviti i prekinuti da ga procenjujem, opisujem i prepričavam ono što će vam njegove reči same najbolje kasti. Pustiću ga da se vrati u vreme kada je imao 17, kada je išao u školu i kada je umesto kod svoje drugarice, jednog popodneva otišao da se nađe sa strancem, sa kojim se dopisivao dva meseca...

AleXandar Lambros

Teror političke korektnosti i multikulturalizma ide na ruku verskim fanaticima koji bitku biju zapadnim oružjem - ljudskim pravima. Tu prevashodno mislim na islam, religiju koja kao nijedna druga od srednjeg veka pribegava nasilju i pretnji nasiljem u obračunu sa neistomišljenicima po bilo kom osnovu, uključujući tu i sektaške sukobe unutar samog islama. Suniti i šiiti međusobno se svakodnevno masakriraju i to nije problem, dok se i najmanja opaska na račun islama ima shvatiti kao islamofobija koja će izazvati nesrazmeran gnev muslimana i, na žalost, suviše često i nasilje.

Šta se može imati protiv multikulturalizma? Ništa.

Srbija je, konačno, sprovela do kraja barem jednu započetu reformu. Reformu obrazovnog sistema. On više ne postoji. Ko ima bilo kakvu sumnju u vezi toga mora da pročita ovaj tekst. Evo kako će Srbija postati zemlja nauke i tehnologije i lider u regionu za nekoliko godina.

Srbija ... godine 2011.

 

Alexandar Lambros