Idem ulicom, ugledam natpis na radnji-Sve za 75 dinara. Ulazim iz ciste radoznalosti,kad unutra…kuku i lele. Cene ko u butiku. U cemu je fora? - pitam prodavacicu… “pa…reklama…” rece ona. Izlazim zamisljen…reklama,ma koga oni misle da prevare. Onda pogledam u kesu koju drzim…otvarac za konzerve, moderni neki, kupljen malopre za stopedeset dinara…

Danas

 

Primakni mi draga stetoskop na grudi
Primakni i cuces sto ne umem reci
Slusaj srce moje moje srce
Ono mnogo toga ima da ti kaze


Volim te mnogo, jako
Do kraja sveta, sto bi ti rekla
Volim te i ti dobro znas
Ali ja ne umem…zaista ne umem


Pa muskarci su takvi, jasno ti je to
Lakse ce rov kopati i drva cepati

Tuzna je zurka coveka jednog…

Gomila pica, hrane i muzike. Previse za jednu dusu. Pojesti se ne moze toliko, popiti jos teze, a muzika samo ubija. Svega ima a nicega nema…

Misli su zajeban prijatelj, zeznut partner u picu. Sto se vise pije, taj prijatelj je sve razgovorljiviji. A nije veseo sagovornik…

Casica za casicom, slika za slikom…

 

Prosjak stari ruku meni pruza. Ruku pruza, novac iste. Gledam ga ispod oka, onako kako smo u gradu navikli…sumnjicavo mu nogu zagledam, onu nogu koju starac nema. Kao da ocenjujem stepen bede, merkam zasluzuje li moju milostinju. Mrzim sebe.

Pa zar je potebno taj ritual proci? Zar sam zaboravio kako je bedan biti? Starac moli, starac novca nema…u dzep ruku

 

 

Ne volim ruske klasike. Dosadni su. I povrh svega neiskreni. Ako tome dodamo da spadaju u obaveznu lektiru, nekako mi odbojnost postane jos jaca. Oprostite gospodo ruski klasici, ali jedan Goran ne ceni vase tekstove…

Andric mi je plitak. Mislim, kapa dole, covek je Nobelovac, ko sam ja da mu sudim? Ali, pisao je za narod, za raju. Svima razumljivim stilom,

 

Imao sam trinaest…a ona koju vise.

Zivela je pored skole, i bila je lepa. Nestvarno lepa.

Ja stidljiv, smotan i neiskusan. I povrh svega ruznjikav.

A ona…kao morski talas. Kao sumska jagoda.
Kao…kao…kao andjeo. Bas takva.

Joj koliko sam samo puta pocrveneo kad je prolazila pored mene, koliko sam litara znoja prolio u pokusajima

 

 

Da, definitivno jesam covek koji bezi od onoga sto je opsteprihvaceno, od takozvanih bestselera…ali i tu postoje izuzeci. Hornbi je definitivno jedan od njih. Tim covekom sam opcinjen, jos od High Fidelity. Od tada gutam sve sto je napisao, ima tu i slabijih dela…ali ta jednostavnost izrazavanja, taj talenat za docaravanje kompleksnosti obicnih zivota…meni je to

Drugar moj i ja. On u meni, u sebi ja. Guramo se vazda. Nema mesta za obojicu, mali je to prostor…

Ratujemo. On je smiren i promisljen, ja nagao i plahovit. Kontrast. Pobednika nema. Neko dobije bitku, ali rat nikada. Moj drugar i ja, dva ratna druga u razlicitim uniformama.

Pokusavao sam da ga pobedim, da ga nadmudrim, nasamarim. Ali zalud kad mi misli zna. Uvek

 

 

Nikada nisi shvatala moju potrebu da odem. Nikada nisi želela, niti mogla, a ja sam morao. Pritisak je preveliki bio. Sraman položaj na poslu, rastavljeni roditelji, i ti...ti koja si me volela, a ja nisam mogao da ti kažem ne. Flaša je bila moj spas, flaša je bila moj jedini iskreni prijatelj...

 

Sećam se kad si mi prvi put rekla da

 

Kapetan stari mrezu plete. I seca se nekih dana. Boljih dana. Davnih…kad je mladji bio. Kad je tim rukama, koje su sad tako istrosene i tanke, ribu lovio. Kad je dane na pucini provodio, a ne…

Kapetan stari, to uvelo lice, nekad je mladic bio. Lep mladic. Devojke su uzdisale za njim, drugi mladici su mu zavideli. A on je svoju ljubav ljubio, svoju