U ovom blogu sam odlucio da kukam.
Ispricacu vam svoju tuznu pricu.
Samo ne znam odakle da pocnem…od krajnje nesrecnog detinjstva ili mozda da pricu krenem unazad, od dela kada skacem pod voz, pa se kao film odmotava…taj fazon…

Ubacicu sve one grozne reci kao sto su alkohololizam, droga, nesreca, smrt, otkaz, batine…

Pa cu jos da zakitim sa amputacijom,

 

Sve moje reci su laz

Rekao sam ti da te volim, da te zelim, da si mi draga

Lagao sam

I ono da imam auto i stan. I dosta para na racunu

I to sam ti slagao

Ne, necu zavrsiti fakultet i nisu mu ostala dva ispita do kraja

Ja cak ni indeks nemam

Laz

Nikada nisam bio u Tunisu

 

Sunce sija, ptice cvrkucu a potok zubori

Momak i devojka se drze za ruke ispod jedne breze

Vetar nosi miris poljskog cveca

Dole, u mlinu, starac jedan pali svoju lulu

Putem prolaze trgovci, na magarcima teraju drva
prema selu

Cobanin pravi sebi frulu malim nozem

Krave mirno pasu pokraj puta

A ja dremam

 

 

Ima noci kad sam sam. Kad nema nikoga osim mojih misli da mi pravi drustvo. A one su gadan sagovornik. Ostar i bez dlake na jeziku. Kad pricam sa svojim mislima, uvek se uzasavam sebe, onoga sto nisam a jesam, onoga sto zelim a ne zelim. Ponekad pokusam da prevarim te misli…ali dzabe. One znaju sve, one kazu sve…one misle…

 

Znam, konfuzno

 

Sedim nervozno u kafiću, pijuckam ko zna koju kafu po redu i palim prokletu cigaretu. Razmišljam o vremenima, o njoj. Pitam se gde sam pogrešio, da li u večitom popuštanju pred njenim hirovima ili su moje greške druge prirode. Ni sam ne znam, misli me odvlače u neko drugo vreme, neke druge ljude, neki drugi lepši, srećniji život. Znam, razmišljanja me neće

 

 

Sakupila se gomila.

Tu dole, u parkicu. Golobradi mladici uglavnom.

Vika i dreka. Svi crveni u licu. Besni.

Oteo im Ludi Staja loptu. Pravu, koznu. Skoro novu.

Njihovim novem kupljenu.

Pala im u njegovo dvoriste i polupala neku glupu saksiju.

I sad – on loptu nece da da, oni hoce da je uzmu, makar silom.

 

Ubio sam coveka. Hladnokrvno. Nozem. Ubio sam ga jer je on bio Zeleni, a ja sam bio Crveni…ili obrnuto bese…nije ni vazno. Gledao me je u oci i molio me da to ne cinim, ali nisam se obazirao. Zeleo sam da umre polako, da se muci…pustio sam mu krv i cekao da istece…

 

Ubio sam coveka, bio mi je prvi komsija. Odrasli smo u istoj ulici, samo je on

 

Stojim na cosku. Kisa pada, jako, prejako. Vec dugo ne staje. Ljudi se vec navikli, gumene cizme su ponovo u modi. Zute kabanice i plave cizme, kisobrani mali, veliki, i oni taman…a ulice konacno ciste, svo smece se u slivnike nateralo. Grad dise, grad mirise. Ljudi su mrstenja zamenili osmehom, pada kisa pa sta? Kisa pada, al’ ne smejem se ja…

Stojim

Kad su me kao malog pitali sta bih voleo da budem kad porastem, odgovor je uvek bio isti. General u penziji. I nije to slucajno…

Postoje ljudi koji u zivotu grabe. Novac, karijeru, slavu…klikere. Ja nisam od tih. Uvek sam hteo ‘leba bez motike. Zapocinjao sam svasta, zavrsio nisam skoro nista. I lepo mi je. Bar do skoro bilo.

Onda sam zapao u neke sulude misli,

***Nadjoh stari rokovnik, i u njemu nesto napisano mnogo, mnogo davno… ***

 

Sipao sam poslednju casicu viskija, stavio praznu flasu na sank i zamislio se.

Razmisljao sam kako sad ovaj barmen sto me sa smeskom gleda u sebi racuna koliki je njegov procenat od ove flase. Opet, verovatno je i gazda kafica srecan, jer ne desava se valjda svaki dan da jedan