Moj je život par-nepar. Jedan dan lepo, sledeći je sranje. I tako godinama. Ravnoteža sreće, svemirska pravda. Više ni ne uživam u onom lepom, kad znam da mi sleduje kontra efekat. Akcija-reakcija. A desi se da naiđe lep period, malo duži...umesto da uživam sve više i više, ja tonem u depresiju, razmišljajući o periodu životne tame koji neumitno dolazi...mada

 

Dragi moj citaoce…ti sad ocekujes od mene neku lepu pricu, znam. Ali nje nema. Prosto, mogao sam sad da pisem o cemu sam hteo, inspiracije mi nikada ne fali…ali resih da se obratim tebi. Tebi zbog kog svaka moja rec i postoji. Kome bih ja pisao da tebe nema? Sebi? Lazno skromni ljudi pricaju te price…svako zeli publiku, svako zeli pohvalu, svako zeli aplauz. I kritiku, zasto

Beli kamen ispred moje kuce gazili su mnogi. I zvani i nezvani. I znani i neznani. Gazili su, al’ ga zgazili nisu…

I opanci, i nadrndane vojnicke cizme. I cipele i bose decje noge. Gazili ga srecni, gazili tuzni. Neki su ga i sutirali, a neki sakupljali. Jer lep je, prelep…taj beli panonski kamen.

Blato ga je prljalo, krv ga u crveno bojila, kise su ga

 

Zubor voda zuborila

Jutro rose probudila

Maglu s’ brda rastvorila

Mladog momka umila…



Kad sam bio mali hteo sam da budem Marko Kraljevic. Ili neki drugi tako dobar lik.

Da jasem nekog mocnog konja, pijem vino i tucem zlikovce. I tako to…

Ali sa godinama su se i interesovanja menjala. Mog idola Marka

 

Dragi moj narode. Ovde vodja vas. Znam da me ne znate, znam da vam moje ime ne znaci nista. Dobio sam priliku kakva se ne dobija, te cu uciniti da me zavolite. Kako? Vrlo lako. Doneo sam par doluka, koje ce tu ostati i kad na vlasti ne budem bio…brzo ce to biti.

Prvo…od danas ukidam zavist. Nece vise niko moci da vas gleda i da vas potajno mrzi. Nema toga

 

Nekako je moje detinjstvo bilo ispunjeno knjigom. Danas klinci nemaju tu sreću, ali imaju internet. Opet mi se čini da sam ja bolje prošao...

 

Sećam se narodne biblioteke Vuk Karadžić, i mog prvog odlaska u istu. Bio sam zaprepašćen...gomile i gomile knjiga, a ja sam ih želeo sve. Onda beskarajna lutanja između polica u potrazi za pravim naslovom

 

Mali Mikele je došao u Beograd sredinom devedesetih. Otac mu je bio italijanski konzul, i pošto šefovima nije bio po volji, za kaznu je poslat na Balkan. Uselili su se u jednu kuću na Vračaru, gde je Mikele upisao gimnaziju.

 

Brzo se uklopio u novu sredinu, savladao jezik. U školi je bio dosta popularan zbog svog italijanskog šarma, skupe odeće

 

 

Uvek sam voleo da gledam trash filmove. B,C,D i Y produkciju. Pa ti filmovi definitivno umeju da razvesele, da sat i nešto odvojenog vremena učine zanimljivim. Nije bitan žanr uopšte, bitan je stil...

 

Stiven Sigal, Čarls Bronson, Žan Klod Damdam...Dolf Lundgren, Čak Noris. Heroj do heroja. Pa njihove filmove sam gutao neverovatnom

 

Kad sam bio na Galapagosu, upoznao sam jednu kornjacu. Pricala mi je kako joj je tezak zivot, kako je bogata, ali joj ne vredi. Jer stalno na ledjima nosi svoj imetak, stalno nesto stedi. Sto ga vise ima, teret je sve tezi. Rek’o sam joj da je glupa…

Kad sam bio u Argentini, sreo sam jednog pingvina. Zalio mi se da mu nije lako. Vodi sportski zivot, a nije obucen

 

Svetska ekonomska. Konacno i nas nesto svetsko da zadesi, a da ne bude svetski rat. Gostuje Madona, odrzava se Univerzijada, dobijamo nove tri milijarde od MMF-a. A meni baba danas dala dve hiljade…da mi se nadje…

Kako posteno ziveti u ovoj zemlji? Mislim, stvarno ziveti, ne zivotariti. Radis osam sati dnevno, pet do sest dana u nedelji, pa