Otvori oci. Pruzi ruke. Prihvati ponudjeno…

Jer sutra mozda necu biti tu. Sutra cu mozda biti drugde negde. Srce moje lutalica.

Ako nudim ga, ne nudim ga dzabe. I ne zauvek. Ne bespovratno…

Niko na njega nema tapiju. Shvati to…

Kada boli, ono boli…ali kad voli, voli odistinski. Nema zezanja.

Kad ti neko, bilo ko, ponudi

Farsa. Život bez života. Jutarnji izlazak iz kutije u soliteru, gradski prevoz, ulazak u drugu kutiju...posle osam sati gradski prevoz, odlazak u kutiju i spavanje. Jedan običan radni dan, prepun veštačkog vazduha, veštačkog osvetljenja, veštačkih ljudi i njihovih veštačkih osmeha. Dvadeset i prvi vek, vrhunac ljudske kulture i civilizacije...

Rasista sam. Jos odavno. Kad sam bio u osnovnoj skoli, nedaleko je bio studentski dom Lola, gde je u to vreme bilo mnooogo crnaca i Arapa. E, oni su redovno igrali fudbal u mom skolskom dvoristu, nikada nije bilo slobodnog termina za nas. Tad sam to klinacki povezao, i to je nekako ostalo u mojoj glavi do danas…

Kazu Srbi za sebe da nisu rasisti. Potpuna zabluda.

“Lep momak, naocit, dobro situiran, obrazovan…trazi devojku radi braka…”

Tako cesto vidjen oglas u dnevnim novinama. Prosto covek da se zapita…pa idealan momak trazi devojku preko oglasa? Sutra malo. Bitno je ono sto fali. A fali jedno ali…u tom ali i onome sto sledi lezi razlog zbog koga ovaj momak srecu trazi preko novina…

Ta rec od tri slova ume da

Ne cini to decace. Nije pametno. Podigni glavu i nastavi dalje. Jer resenje uvek postoji, a ovo to nije. Mlad si jos, ima vremena za sve. Ne budi kukavica, ne budi glup.

Napravi korak nazad, tolike si korake nazad isao, pa nacini i ovaj jedan. A onda kreni napred, u buducnost, u zivot. Makar on i nepravedan bio, makar i nesrecama bio ispunjen. Nije lako, nikome nije. Ali

Završi se još jedan serijal-specijal Velikog brata. Konačno. Učesnici su navodno bili VIP, ali pre bi se moglo reći da su BIP ili Navip. Pobedio je ko je pobedio, zavesa se spustila, i ne mogu da dočekam jesen...pa ispočetka. Neki novi klinci, nepoznati, koji će onda one tamo sezone biti VIP. U krug.

Mala je Srbija za sve to. Uz ovoliku

Požutela stranica mog dnevnika...nekada davno ispisane reči. Sada tako smešne, sada tako nestvarne. Pitam se prosto da li sam to zaista bio ja. Da li je moguće da sam bio toliko mlad, toliko naivan, toliko neiskusan? O čemu li sam razmišljao? No, drago mi je. Čitajući te nevine reči, shvatam koliko sam odrastao, koliko sazreo...a

Izraelci i dalje ne odustaju. Ljudi ginu. Malo severnije, Ukrajinci ne daju gas promrzloj Evropi. Ljudi umiru. Umire se, da li od metka ili hladnoce, nema razlike. A ni ja se bas ne osecam najbolje…

A koga je briga za mene…osim mene? Pa svi su toliko zaokupljeni resavanjem svetskih problema, sastavljanjem fudbalskih reprezentacija, i kritikovanjem svega i svacega.

Limena pepeljara i karirani stoljnjak. Enterijer moje dushe. Pevaljka sa jeftinom perikom, ciji se glas probija kroz larmu pijanih sinova greha. Flasa brlje, paklica cigareta…poneki dinar u dzepu. Sta ja tu trazim? Zasto sedim sam? Pitanja na koja ne znam odgovor…

Odjednom neko zapocinje tucu…prikljucujem se rado. Hvatam stolicu za naslon i udaram

Dobra noc prijatelju, dugo te nije bilo. Nisam navikao da te toliko nema. Ima li sta novo? Kako zivis? Ja sam ok, valjda. Ma da, i dalje isto. Ne,ne radim, neki problemi sa grejanjem kazu. Dosadno po ceo dan, smaranje. Ma nisam, znas ti mene…ma jok. Ni ne interesuju me da ti pravo kazem. Hehehe…ne, nisam postao peder. Bar ne jos. Znam da sam budala, sta