Notes @ work

Farsa. Život bez života. Jutarnji izlazak iz kutije u soliteru, gradski prevoz, ulazak u drugu kutiju...posle osam sati gradski prevoz, odlazak u kutiju i spavanje. Jedan običan radni dan, prepun veštačkog vazduha, veštačkog osvetljenja, veštačkih ljudi i njihovih veštačkih osmeha. Dvadeset i prvi vek, vrhunac ljudske kulture i civilizacije...

Kome to treba, kome je to po volji? Meni nije, u to sam siguran. Nisam ja za to, ne treba meni na poslu resting room, entertaining room, kitchen, toilet with music...meni bre treba prozor koji mogu i da otvorim, kancelarija umesto boksa, smeh u hodniku...trebaju mi ljudi koji umeju da misle svojom glavom, a ne roboti koji znaju samo da kažu razumem...

U suštini, meni treba vremeplov. Da se vratim kojih trideset godina unazad...to mi je vreme nekako potaman. Komunizam volim, sa tim problema nemam. Bio bih član partije, gledao bih oba programa na TV-u, imao njegovu sliku na zidu...i gomilu kredita koje ne bih morao da vraćam. Išao bih u Rovinj na more, smejao se Iraku i Iranu što ratuju, slušao stari dobri Rock. Ponekada bih, u izabranom društvu, ispričao neki masan vic, ismejao Milku Planinc i Admirala flote Branka Mamulu. I to je to. Uživancija na kvadrat.

Mogu samo da sanjarim. Vremeplov na žalost još nije izmišljen, a i da jeste, prvo bi ga koristili neki ruski tajkuni. Dok bi ja na red došao...običan šljaker jedne fensi firme koja se bavi fensi tehnologijom...sa GPS-om u donjem delu leđa koji mog šefa obaveštava kad idem da piškim, kakim, pušim...

Treba nama jedan pošten globalni rat, da se svi izrokamo, da uništimo sve što još uništili nismo...pa onda ispočetka. Od amebe. Jedino tako će neko tamo, jednog dana, ponovo živeti...a mi, postaćemo arheološke iskopine, obris jednog promašenog civilizacijskog toka...

Gotov mi je lunch time. Idem nazad u office. Treba da održim neki briefing. Pozdravljam vas, budite mi zdravi i debeli...ciao!