Pogledom me svojim okamenila. Prodoran pogled, tako nežnog bića, nisam ni sanjao da me može tako oboriti. Pogled nežnosti, pogled iskrenosti...pogled sanjara, čiste duše. Pogled u mene...

Osmehom me svojim očarala. Vesela duša ta je moju dušu veselu probudila. Nešto što je dugo uspavano bilo, što dugo nije svetlost dana videlo.

Nekako je moje detinjstvo bilo ispunjeno knjigom. Danas klinci nemaju tu sreću, ali imaju internet. Opet mi se čini da sam ja bolje prošao...

Sećam se narodne biblioteke Vuk Karadžić, i mog prvog odlaska u istu. Bio sam zaprepašćen...gomile i gomile knjiga, a ja sam ih želeo sve. Onda beskarajna lutanja između polica u potrazi za pravim naslovom

Farsa. Život bez života. Jutarnji izlazak iz kutije u soliteru, gradski prevoz, ulazak u drugu kutiju...posle osam sati gradski prevoz, odlazak u kutiju i spavanje. Jedan običan radni dan, prepun veštačkog vazduha, veštačkog osvetljenja, veštačkih ljudi i njihovih veštačkih osmeha. Dvadeset i prvi vek, vrhunac ljudske kulture i civilizacije...

Uvek sam voleo da gledam trash filmove. B,C,D i Y produkciju. Pa ti filmovi definitivno umeju da razvesele, da sat i nešto odvojenog vremena učine zanimljivim. Nije bitan žanr uopšte, bitan je stil...

Stiven Sigal, Čarls Bronson, Žan Klod Damdam...Dolf Lundgren, Čak Noris. Heroj do heroja. Pa njihove filmove sam gutao neverovatnom

Nikada nisi shvatala moju potrebu da odem. Nikada nisi želela, niti mogla, a ja sam morao. Pritisak je preveliki bio. Sraman položaj na poslu, rastavljeni roditelji, i ti...ti koja si me volela, a ja nisam mogao da ti kažem ne. Flaša je bila moj spas, flaša je bila moj jedini iskreni prijatelj...

Sećam se kad si mi prvi put rekla da

Da, definitivno jesam covek koji bezi od onoga sto je opsteprihvaceno, od takozvanih bestselera…ali i tu postoje izuzeci. Hornbi je definitivno jedan od njih. Tim covekom sam opcinjen, jos od High Fidelity. Od tada gutam sve sto je napisao, ima tu i slabijih dela…ali ta jednostavnost izrazavanja, taj talenat za docaravanje kompleksnosti obicnih zivota…meni je to

Ne volim ruske klasike. Dosadni su. I povrh svega neiskreni. Ako tome dodamo da spadaju u obaveznu lektiru, nekako mi odbojnost postane jos jaca. Oprostite gospodo ruski klasici, ali jedan Goran ne ceni vase tekstove…

Andric mi je plitak. Mislim, kapa dole, covek je Nobelovac, ko sam ja da mu sudim? Ali, pisao je za narod, za raju. Svima razumljivim stilom,

Moj je život par-nepar. Jedan dan lepo, sledeći je sranje. I tako godinama. Ravnoteža sreće, svemirska pravda. Više ni ne uživam u onom lepom, kad znam da mi sleduje kontra efekat. Akcija-reakcija. A desi se da naiđe lep period, malo duži...umesto da uživam sve više i više, ja tonem u depresiju, razmišljajući o periodu životne tame koji neumitno dolazi...mada

Svetska ekonomska. Konacno i nas nesto svetsko da zadesi, a da ne bude svetski rat. Gostuje Madona, odrzava se Univerzijada, dobijamo nove tri milijarde od MMF-a. A meni baba danas dala dve hiljade…da mi se nadje…

Kako posteno ziveti u ovoj zemlji? Mislim, stvarno ziveti, ne zivotariti. Radis osam sati dnevno, pet do sest dana u nedelji, pa

Sedim nervozno u kafiću, pijuckam ko zna koju kafu po redu i palim prokletu cigaretu. Razmišljam o vremenima, o njoj. Pitam se gde sam pogrešio, da li u večitom popuštanju pred njenim hirovima ili su moje greške druge prirode. Ni sam ne znam, misli me odvlače u neko drugo vreme, neke druge ljude, neki drugi lepši, srećniji život. Znam, razmišljanja me neće